Политичка мисао српских просветитеља

Нова књига Драгана Симеуновића, професора Факултета политичких наука Универзитета у Београду, „Политичка мисао нововековних српских просветитеља, Гаврило Стефановић Венцловић, Захарија Орфелин, Јован Рајић, Доситеј Обрадовић, Вук Караџић, Васа Пелагић”, представљена је у просторијама издавача – Задужбине „Доситеј Обрадовић” у Београду. У разговору су поред аутора учествовали Славко Гордић, књижевник, књижевни критичар и професор, Марко Недић, књижевни критичар, есејиста, историчар књижевности и писац, и Радомир Путник, књижевник и драматург.

Један од закључака ове дискусије је да су српски просветитељи 18. и 19. века били ствараоци који су пре свега истицали важност културе, књижевности, цркве, вере и образовања на народном језику, као и националног ослобођења, модернизације и демократизације српског друштва. Како је речено, своје су снове и интересе подредили и посветили српском народу, што их чини посебно актуелним и данас, а често су се борили и за сопствену егзистенцију. Посебно је истакнут пример Васе Пелагића, просветитеља народног, који је сахрањен на затворском гробљу у Панчеву...

Славко Гордић указао је на то да ова књига невелика обимом, писана језгровито, са својих 240 фуснота и безмало толико консултованих извора, покреће велики број научних и егзистенцијално важних питања, а отвара и наду у то да ће се, како каже француски мислилац Никола Танзе, „најзад запечатити савез између политике и слободе”.

– Импонује лакоћа и хитрина с којом Симеуновић мири концизност и свеобухватност, портретишући Доситеја, и он је с разлогом повлашћен међу других шест јунака ове књиге. Аутор није остао при уходаној тези о Доситејевом тобожњем доживотном јозефинизму, указујући на нијансе и мене у његовој позицији истовременог универзалисте и националисте, чак и „горљивог родољуба”, што ће га довести пред осуду смрћу без суђења, „чим пређе границу”, како је гласила бечка наредба петроварадинском војном заповеднику Симпшеку – запазио је Гордић, уз напомену да је група Новосађана, која се залаже за подизање споменика Марији Терезији, читала Симеуновића, дознала би како је ова „за унијаћење опредељена царица” наложила својим војницима да побију Новосађане и Вршчане побуњене против њене забране православних погребних обреда.

Марко Недић запазио је да је Драган Симеуновић, нашој културној и научној јавности познат по бројним књигама и студијама из области политичких идеја, критичког и метакритичког поступка, и да је историју српске политичке мисли утемељио као научну дисциплину.

– Основно јединство ове књиге остварено је њеним тематским оквиром и просветитељским идејама, као императивом новог живота српске заједнице и њене културе. У књизи се појављује и стална тежња, мање или више испољавана код већине тумачених стваралаца, за потребом модернизације и демократизације српског друштва и начина владавине у њему. Била је мотивисана не само жељом за будућом националном слободом већ и за личном слободом појединаца, која је нарочито наглашавана у Доситејевим радовима. У том погледу посебно је значајно дело сентандрејског свештеника Гаврила Стефановића Венцловића, у првој половини 18. века, произашло из његових књижевних дела и беседа на народном језику, његовог доприноса реформи српске ортографије, његовог сакупљања народних умотворина, превођења Светог писма на народни језик – рекао је Марко Недић.

Радомир Путник сматра да Драган Симеуновић пише јасним и пречишћеним београдским стилом Богдана Поповића, Милана Грола и Слободана Јовановића, а предочава нам животе мислилаца који су своје снове претварали у опште добро, залажући се за књижевност, цркву и културу на народном језику. При том били су жртве у свом времену и често су се борили за голу егзистенцију, како је рекао Путник.

Аутор Драган Симеуновић поводом једног од питања из публике истакао је да се просветитељство Доситеја и Вука идејно подудара, иако се сматра да су били супротстављени, а напоменуо је да ће ново издање ове књиге бити допуњено ствараоцима попут Његоша или Светозара Марковића.