Будимо људи

„Навијање” да српска црква што је могуће пре добије новог поглавара прелази границе елементарне пристојности. Поред свега што је у медијима последњих дана речено, као крунски доказ да је сазрело време за покретање избора у Српској православној цркви треба да послужи и једна фотографија, највероватније снимљена мобилним телефоном, на којој се види како патријарх Павле лежи прикован за болесничку постељу.

Али, мањи је проблем што су новине ту „папарацо” фотографију објавиле. Већи је што је неко из цркве ту фотографију направио тајно и без одобрења самог патријарха тенденциозно пласирао у јавност. Ваљда да се „неверним Томама” покаже да патријарх никада више неће напустити Војномедицинску академију.

Малобројнима ван СПЦ којима је дозвољено да посете Његову светост строго се скреће пажња да је забрањено фотографисање. То је и природно, јер свако има право на приватност, па и сам патријарх, поготово у време болести. Али, ово није покретање истраге ко је снимио фотографију, већ указивање на закулисно понашање појединих црквених кругова којима се жури да на новембарском сабору поред још живог устоличе новог патријарха. Новинари су најмање криви за медијско развлачење једине личности око које су Срби у последњих 18 година могли, како-тако, да се сложе. Они само у недостатку званичних информација покушавају да раде свој посао.

Нико не може да оспори жељу патријарха Павла да се повуче, уколико то није резултат притиска, а таквих покушаја је било у последњих неколико година. Али, ако је стварно потписао молбу у којој изражава жељу да се повуче са светосавског трона, због чега би то била тајна. И у јеванђељу пише да нема ништа тајно што неће бити јавно. Да је Црква благовремено обавестила јавност да је Сабор заказан за 11. новембар и да постоји патријархова молба коју је потписао 8. октобра у присуству свих чланова Светог синода, како је тек јуче потврдио митрополит Амфилохије, изостале би многе медијске спекулације.

Тешко је отети се утиску да је случајно све ово што се догађа око патријарха. Није лако сести на патријаршијски трон поред живог патријарха Павла.

Патријарх Павле је, не својом вољом, постао „жива икона” српске цркве. Духовни вођа је свом народу служио, а не њиме управљао. Личним примером показао да је његово опредељење етика, а не политика. Зато су га и непријатељи уважавали и поштовали.

Неком као да је потребно да потамни ореол „свеца који хода” како народ одмила назива свог патријарха. Иако није у православном духу неког за живота називати свецем, народ је овим хтео да покаже своје најдубље поштовање према личности која својим животом показује како се јеванђеоски живи.

Сви они у Цркви који се данас тајно и јавно залажу за то да СПЦ што пре добије новог првојерарха свој ауторитет су изградили на духовним плећима патријарха Павла. Већину владика он је рукоположио. Зато је одговорност на Цркви да заустави даље медијско мрцварење свог поглавара.

Довољно је да се сетимо шта је патријарх често говорио: „Будимо људи, увек и свуда”.