Budimo ljudi

„Navijanje” da srpska crkva što je moguće pre dobije novog poglavara prelazi granice elementarne pristojnosti. Pored svega što je u medijima poslednjih dana rečeno, kao krunski dokaz da je sazrelo vreme za pokretanje izbora u Srpskoj pravoslavnoj crkvi treba da posluži i jedna fotografija, najverovatnije snimljena mobilnim telefonom, na kojoj se vidi kako patrijarh Pavle leži prikovan za bolesničku postelju.

Ali, manji je problem što su novine tu „paparaco” fotografiju objavile. Veći je što je neko iz crkve tu fotografiju napravio tajno i bez odobrenja samog patrijarha tendenciozno plasirao u javnost. Valjda da se „nevernim Tomama” pokaže da patrijarh nikada više neće napustiti Vojnomedicinsku akademiju.

Malobrojnima van SPC kojima je dozvoljeno da posete Njegovu svetost strogo se skreće pažnja da je zabranjeno fotografisanje. To je i prirodno, jer svako ima pravo na privatnost, pa i sam patrijarh, pogotovo u vreme bolesti. Ali, ovo nije pokretanje istrage ko je snimio fotografiju, već ukazivanje na zakulisno ponašanje pojedinih crkvenih krugova kojima se žuri da na novembarskom saboru pored još živog ustoliče novog patrijarha. Novinari su najmanje krivi za medijsko razvlačenje jedine ličnosti oko koje su Srbi u poslednjih 18 godina mogli, kako-tako, da se slože. Oni samo u nedostatku zvaničnih informacija pokušavaju da rade svoj posao.

Niko ne može da ospori želju patrijarha Pavla da se povuče, ukoliko to nije rezultat pritiska, a takvih pokušaja je bilo u poslednjih nekoliko godina. Ali, ako je stvarno potpisao molbu u kojoj izražava želju da se povuče sa svetosavskog trona, zbog čega bi to bila tajna. I u jevanđelju piše da nema ništa tajno što neće biti javno. Da je Crkva blagovremeno obavestila javnost da je Sabor zakazan za 11. novembar i da postoji patrijarhova molba koju je potpisao 8. oktobra u prisustvu svih članova Svetog sinoda, kako je tek juče potvrdio mitropolit Amfilohije, izostale bi mnoge medijske spekulacije.

Teško je oteti se utisku da je slučajno sve ovo što se događa oko patrijarha. Nije lako sesti na patrijaršijski tron pored živog patrijarha Pavla.

Patrijarh Pavle je, ne svojom voljom, postao „živa ikona” srpske crkve. Duhovni vođa je svom narodu služio, a ne njime upravljao. Ličnim primerom pokazao da je njegovo opredeljenje etika, a ne politika. Zato su ga i neprijatelji uvažavali i poštovali.

Nekom kao da je potrebno da potamni oreol „sveca koji hoda” kako narod odmila naziva svog patrijarha. Iako nije u pravoslavnom duhu nekog za života nazivati svecem, narod je ovim hteo da pokaže svoje najdublje poštovanje prema ličnosti koja svojim životom pokazuje kako se jevanđeoski živi.

Svi oni u Crkvi koji se danas tajno i javno zalažu za to da SPC što pre dobije novog prvojerarha svoj autoritet su izgradili na duhovnim plećima patrijarha Pavla. Većinu vladika on je rukopoložio. Zato je odgovornost na Crkvi da zaustavi dalje medijsko mrcvarenje svog poglavara.

Dovoljno je da se setimo šta je patrijarh često govorio: „Budimo ljudi, uvek i svuda”.