„Нестајање” режирам на матерњем језику

Будући да сам и сама мајка, комад „Нестајање” Томислава Зајеца дирнуо ме је на врло личном нивоу. Сматрам да је подизање детета изузетно захтеван задатак за који никада нисте потпуно сигурни да га добро обављате.

Редитељка Сања Митровић, иза које је занимљива инострана каријера режира у Београду, у разговору за „Политику” овако је најавила своју нову представу. Комад „Нестајање” Томислава Зајеца Сања Митровић поставља у Атељеа 212 у Београду на чијој великој сцени „Мира Траиловић” ће бити премијерно изведен вечерас од 20 сати. Ауторски тим чине драматург Димитрије Коканов, сценографкиња Јасмина Холбус, костимограф Борис Чакширан, композиторка Марија Балубџић. У представи „Нестајање” играју: Светозар Цветковић, Дејан Дедић, Дубравка Мијатовић, Милица Јаневски, Јелена Илић, Бранка Петрић, Наталија Степановић и Ђуро Брстина.

Сања Митровић је позоришна ауторка, редитељка, извођач и професорка режије из Брисела. Режирала је и изводила представе широм Европе и Америке. Пројекти су јој извођени у познатим позориштима и на фестивалима: Schaubühne (Берлин), Kunstenfestivaldesarts (Брисел), Wiener Festwochen and Tanzquartier (Беч), Битеф театру…

– Шта заправо чини добре родитеље? Претерана фокусираност на себе или посвећеност послу често резултира запостављањем деце. С друге стране, превелика брига може такође да нанесе штету. Дакле, где се налази та савршена равнотежа у родитељском старању? Не мислим да можемо да кривимо само генерације наших родитеља као једине које су погрешно поступале у односима са децом. И моја генерација прави грешке будући да се, на другачији начин, често бавимо искључиво сами собом. Деци, као једној од најосетљивијих друштвених група, потребна је подршка како породице тако и образовних институција које ће их одмалена учити о важности поверења и истине. Када, као друштво у целини, будемо спремни да третирамо млађе као саговорнике чије се бриге и мишљења уважавају, биће много теже да понашање које их повређује пролази непримећено – каже Сања Митровић и додаје да јој је у овом комаду посебно била важна позиција женских ликова као призме кроз које се многе од ових тема преламају.

Представа „Нестајање” ће бити прво извођење неког комада Томислава Зајеца у Србији. Хрватска праизведба овог дела била је у јануару на великој сцени Хрватског народног казалишта у Загребу. Како је дошло до ваше сарадње са Атељеом 212 и то баш на овом пројекту?

Ово је први пут да сарађујем са Атељеом 212 чему се изузетно радујем. Велика је част радити са изванредним ансамблом и тимом једне од водећих позоришних кућа не само у земљи већ и у региону. Док редовно режирам у Белгији и Немачкој представе које се интернационално приказују и путују по фестивалима, овдашња публика имала је прилике да се сретне с мојим радом само преко једне копродукције са Центром за културну деконтаминацију и Битеф фестивалом, као и кроз две представе које сам режирала за Битеф театар. Фокус Атељеа 212 је на савременој драми, те сам тражила текст који би мени лично нешто значио, а у исто време говорио о важним друштвеним темама. Однос личног и колективног обележава мој целокупни рад и после првог читања дела „Нестајања” било ми је јасно да је то комад који желим да режирам у овом тренутку, у Београду, на матерњем језику. У Белгији готово сваке недеље у јавном дискурсу проминентно место заузимају извештаји о деци која су злостављана, киднапована или нестала. Чини се неуобичајеним да су у малој земљи попут Белгије злочини над децом чешћи него, рецимо, у Србији. Можда се такав утисак стиче зато што проблеми ове врсте нису толико заступљени у српским медијима.

Иза вас је занимљива позоришна каријера. Како је текла ваша професионална путања?

Била је прилично неконвенционална. Још као дете заљубила сам се у сценску уметност као пожртвована чланица балетске секције тадашњег Дома омладине у Зрењанину. Крајем деведесетих година прошлог века, док сам студирала јапански језик и књижевност на Универзитету у Београду, учествовала сам у разним радионицама савременог плеса које су се често дешавале у оквиру независне сцене из тог периода. Озбиљнији позоришни ангажман уследио је 1999. године када сам се придружила загребачком колективу „Монтажстрој” за пројекат који је рађен као хрватско-српско-холандска копродукција. Током проба у Холандији примљена сам на позоришну академију у Амстердаму , а после завршетка студија одлучила сам да останем у Холандији. Основала сам независну продукцијску кућу „Stand Up Tall Productions” чија је прва представа „Да ли ћете икада поново бити срећни?”. Дует у коме сам и сама наступала, приказан је на многим важним фестивалима. Представа је награђена престижном наградом за најбољу младу редитељку коју додељује холандски Позоришни институт. Тако сам се нашла у вишеструкој улози: од редитељке, ауторке и продуценткиње, до извођача и креативне сараднице у пројектима стваралаца попут кореографкиње Никол Бојтлер, визуелног уметника Фила Колинса, и позоришног редитеља и аутора Мила Рауа. Од 2014. живим и радим у Бриселу, а две године касније позвана сам да гостујем са две представе на Међународном фестивалу нове драме у чувеном позоришту Schaubühne у Берлину, чији уметнички директор Томас Остермајер је добро познат и нашој публици. Уследила је режија за ову театарску кућу, представа у којој је акценат био на сарадњи глумачког ансамбла и припадника вијетнамске имигрантске заједнице у Немачкој и белгијско-француска копродукција са Centre Dramatique National Nanterre-Amandiers, на позив Филипа Кена. У последњих неколико година реализовала сам ауторске пројекте за Државно позориште у Дортмунду и Фламанско национално позориште у Бриселу.

Режирали сте и изводили представе широм Европе и Америке. Како уметник опстаје у овом времену?

На међународној сцени, навигација уметничком продукцијом захтева деликатан баланс и истрајност, поготово у сталном променљивом контексту позоришне индустрије. Као и у другим креативним делатностима, позориште често делује као тржиште на коме се очекује константно избацивање нових садржаја, праћено повишеним притиском и очекивањима. Да бисмо успели да опстанемо у таквом окружењу, неопходни су трајна преданост и поверење у сарадњу са другима. Упркос тешкоћама, привилеговани смо да се бавимо послом који волимо. Позориште има потенцијал да нас стално суочава са немирним светом у коме живимо, на ивици потенцијалних сукоба. Верујем да позориште има улогу у борби против насиља у свим облицима. Као што и ова представа говори о важности борбе за живот оних који су преживели трауму, тако и позориште треба да буде мотор друштвених промена и средство у борби за опстанак.

Борка Г. Требјешанин