„Nestajanje” režiram na maternjem jeziku

Budući da sam i sama majka, komad „Nestajanje” Tomislava Zajeca dirnuo me je na vrlo ličnom nivou. Smatram da je podizanje deteta izuzetno zahtevan zadatak za koji nikada niste potpuno sigurni da ga dobro obavljate.

Rediteljka Sanja Mitrović, iza koje je zanimljiva inostrana karijera režira u Beogradu, u razgovoru za „Politiku” ovako je najavila svoju novu predstavu. Komad „Nestajanje” Tomislava Zajeca Sanja Mitrović postavlja u Ateljea 212 u Beogradu na čijoj velikoj sceni „Mira Trailović” će biti premijerno izveden večeras od 20 sati. Autorski tim čine dramaturg Dimitrije Kokanov, scenografkinja Jasmina Holbus, kostimograf Boris Čakširan, kompozitorka Marija Balubdžić. U predstavi „Nestajanje” igraju: Svetozar Cvetković, Dejan Dedić, Dubravka Mijatović, Milica Janevski, Jelena Ilić, Branka Petrić, Natalija Stepanović i Đuro Brstina.

Sanja Mitrović je pozorišna autorka, rediteljka, izvođač i profesorka režije iz Brisela. Režirala je i izvodila predstave širom Evrope i Amerike. Projekti su joj izvođeni u poznatim pozorištima i na festivalima: Schaubühne (Berlin), Kunstenfestivaldesarts (Brisel), Wiener Festwochen and Tanzquartier (Beč), Bitef teatru…

– Šta zapravo čini dobre roditelje? Preterana fokusiranost na sebe ili posvećenost poslu često rezultira zapostavljanjem dece. S druge strane, prevelika briga može takođe da nanese štetu. Dakle, gde se nalazi ta savršena ravnoteža u roditeljskom staranju? Ne mislim da možemo da krivimo samo generacije naših roditelja kao jedine koje su pogrešno postupale u odnosima sa decom. I moja generacija pravi greške budući da se, na drugačiji način, često bavimo isključivo sami sobom. Deci, kao jednoj od najosetljivijih društvenih grupa, potrebna je podrška kako porodice tako i obrazovnih institucija koje će ih odmalena učiti o važnosti poverenja i istine. Kada, kao društvo u celini, budemo spremni da tretiramo mlađe kao sagovornike čije se brige i mišljenja uvažavaju, biće mnogo teže da ponašanje koje ih povređuje prolazi neprimećeno – kaže Sanja Mitrović i dodaje da joj je u ovom komadu posebno bila važna pozicija ženskih likova kao prizme kroz koje se mnoge od ovih tema prelamaju.

Predstava „Nestajanje” će biti prvo izvođenje nekog komada Tomislava Zajeca u Srbiji. Hrvatska praizvedba ovog dela bila je u januaru na velikoj sceni Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu. Kako je došlo do vaše saradnje sa Ateljeom 212 i to baš na ovom projektu?

Ovo je prvi put da sarađujem sa Ateljeom 212 čemu se izuzetno radujem. Velika je čast raditi sa izvanrednim ansamblom i timom jedne od vodećih pozorišnih kuća ne samo u zemlji već i u regionu. Dok redovno režiram u Belgiji i Nemačkoj predstave koje se internacionalno prikazuju i putuju po festivalima, ovdašnja publika imala je prilike da se sretne s mojim radom samo preko jedne koprodukcije sa Centrom za kulturnu dekontaminaciju i Bitef festivalom, kao i kroz dve predstave koje sam režirala za Bitef teatar. Fokus Ateljea 212 je na savremenoj drami, te sam tražila tekst koji bi meni lično nešto značio, a u isto vreme govorio o važnim društvenim temama. Odnos ličnog i kolektivnog obeležava moj celokupni rad i posle prvog čitanja dela „Nestajanja” bilo mi je jasno da je to komad koji želim da režiram u ovom trenutku, u Beogradu, na maternjem jeziku. U Belgiji gotovo svake nedelje u javnom diskursu prominentno mesto zauzimaju izveštaji o deci koja su zlostavljana, kidnapovana ili nestala. Čini se neuobičajenim da su u maloj zemlji poput Belgije zločini nad decom češći nego, recimo, u Srbiji. Možda se takav utisak stiče zato što problemi ove vrste nisu toliko zastupljeni u srpskim medijima.

Iza vas je zanimljiva pozorišna karijera. Kako je tekla vaša profesionalna putanja?

Bila je prilično nekonvencionalna. Još kao dete zaljubila sam se u scensku umetnost kao požrtvovana članica baletske sekcije tadašnjeg Doma omladine u Zrenjaninu. Krajem devedesetih godina prošlog veka, dok sam studirala japanski jezik i književnost na Univerzitetu u Beogradu, učestvovala sam u raznim radionicama savremenog plesa koje su se često dešavale u okviru nezavisne scene iz tog perioda. Ozbiljniji pozorišni angažman usledio je 1999. godine kada sam se pridružila zagrebačkom kolektivu „Montažstroj” za projekat koji je rađen kao hrvatsko-srpsko-holandska koprodukcija. Tokom proba u Holandiji primljena sam na pozorišnu akademiju u Amsterdamu , a posle završetka studija odlučila sam da ostanem u Holandiji. Osnovala sam nezavisnu produkcijsku kuću „Stand Up Tall Productions” čija je prva predstava „Da li ćete ikada ponovo biti srećni?”. Duet u kome sam i sama nastupala, prikazan je na mnogim važnim festivalima. Predstava je nagrađena prestižnom nagradom za najbolju mladu rediteljku koju dodeljuje holandski Pozorišni institut. Tako sam se našla u višestrukoj ulozi: od rediteljke, autorke i producentkinje, do izvođača i kreativne saradnice u projektima stvaralaca poput koreografkinje Nikol Bojtler, vizuelnog umetnika Fila Kolinsa, i pozorišnog reditelja i autora Mila Raua. Od 2014. živim i radim u Briselu, a dve godine kasnije pozvana sam da gostujem sa dve predstave na Međunarodnom festivalu nove drame u čuvenom pozorištu Schaubühne u Berlinu, čiji umetnički direktor Tomas Ostermajer je dobro poznat i našoj publici. Usledila je režija za ovu teatarsku kuću, predstava u kojoj je akcenat bio na saradnji glumačkog ansambla i pripadnika vijetnamske imigrantske zajednice u Nemačkoj i belgijsko-francuska koprodukcija sa Centre Dramatique National Nanterre-Amandiers, na poziv Filipa Kena. U poslednjih nekoliko godina realizovala sam autorske projekte za Državno pozorište u Dortmundu i Flamansko nacionalno pozorište u Briselu.

Režirali ste i izvodili predstave širom Evrope i Amerike. Kako umetnik opstaje u ovom vremenu?

Na međunarodnoj sceni, navigacija umetničkom produkcijom zahteva delikatan balans i istrajnost, pogotovo u stalnom promenljivom kontekstu pozorišne industrije. Kao i u drugim kreativnim delatnostima, pozorište često deluje kao tržište na kome se očekuje konstantno izbacivanje novih sadržaja, praćeno povišenim pritiskom i očekivanjima. Da bismo uspeli da opstanemo u takvom okruženju, neophodni su trajna predanost i poverenje u saradnju sa drugima. Uprkos teškoćama, privilegovani smo da se bavimo poslom koji volimo. Pozorište ima potencijal da nas stalno suočava sa nemirnim svetom u kome živimo, na ivici potencijalnih sukoba. Verujem da pozorište ima ulogu u borbi protiv nasilja u svim oblicima. Kao što i ova predstava govori o važnosti borbe za život onih koji su preživeli traumu, tako i pozorište treba da bude motor društvenih promena i sredstvo u borbi za opstanak.

Borka G. Trebješanin