„Вестерн мотел” Едварда Хопера

Од нашег специјалног извештача 
Беч – Плавокоса жена одевена у бордо хаљину седи непомично на кревету у соби мотела и, укоченог лица, гледа у непознату тачку. Обасјана је једино светлошћу која кроз широко прозорско окно допире са паркинга мотела. Спаковани кофери, њено напето ишчекивање невидљивог сапутника и скоро фотографски веран приказ собног ентеријера развејавају статичност и поклањају дашак аутентичности и динамичности композицији у којој, као код замрзнуте филмске сцене радња свакога тренутка може да се настави.

Описано уље на платну, „Вестерн мотел” (1957), типичан је пример иконографије америчког сликара метареализма Едварда Хопера (1882-1967) и уједно је и назив изложбе која је почетком месеца отворена у бечкој галерији Кунстхале. „Од свог настанка, Вестерн мотел је постао симбол живота у америчком друштву између мобилности и анонимности, вере у напредак и меланхолије усамљености”, речи су Гералда Мата, директора Кунстхале. Поднаслов „Едвард Хопер и савремена уметност” указује на део изложбе посвећен уметницима нове генерације чији се радови доводе у везу са Хоперовом традицијом: Рејчел Вајтрид, Дејвид Клирбаут, Даун Клеменс, Јонас Далберг, Томас Дименд, Густав Дојч, Филип Лорка ди Корча, Тим Ајтел, Рејчел Кедори, Олег Сулименко, Марк Луис, Маркус Шинвалд и Џеф Вол. Као једини и, свакако, најпознатији уметнички ветеран – заступљен је и Ед Руша са шест радова међу којима се налазе позната уља на платну „Експанзија Олд тајрз зграде” (1969) и „Телефон радничке класе” (1992).

Инсталација „Среда, 28. август 1957, 6 сати пре подне, Пасифик палисејдс” (2007) Густава Дојча у потпуности реконструише ентеријер собе са Хоперовог „Вестерн мотела”. Фотографски портрети Филипа Лорке ди Корче показују изолованост индивидуе у провинцијском миљеу, у композицијама које балансирају између инсценације и случајности, између пажљивог просторног планирања и документовања америчке свакодневице.

Изложба „Вестерн мотел” је значајна због тога што се на њој, поред Хоперових цртежа, налази његових осам уља на платну – „Канцеларија ноћу” (1940), „Транспортни вагони” (1928), „Куће са апартманима, Ист ривер” (1930), „Сумрак у Пенсилванији” (1942), „Август у граду” (1945), „Хај нун” (1949), „Вестерн мотел” (1957) и „Жена на сунцу” (1961) – што је преседан, јер је до сада свега неколицина њих напустила границе САД. Пре изложбе у Кунстхали, Европа је једну Хоперову ретроспективу доживела само 1981. и то у свега три града – Лондону, Амстердаму и Диселдорфу.

Отварању „Вестерн мотела” присуствовао је куратор цртежа из њујоршког Витни музеја Картер Фостер.

Упркос вечитом питању да ли је, и поред неоспорно инвентивних карактеристика, његово сликарство само продужена четкица француског сликарства позног деветнаестог века, Едвард Хопер остаје један од најинтригантнијих уметника прошлог века. Пре њега, нико није био толико посвећен свакодневици, а још мање невидљивим станицама на којима „мали човек” проводи добар део свог живота. Хопер је на својим платнима овековечио изоловане железничке станице, локалне бистрое и пабове, сладолеџинице, ентеријере хотелских соба и биоскопских дворана, стамбене куће и канцеларије, путничке купее, бербернице и бензинске пумпе. Иако га је управо та непоправљива опсесија реалним ситуацијама и просторима удаљила од својих сликара савременика који су марљиво деконструисали, сводили, шокирали и креирали нове правце, његов приступ монотонији свакодневице као узбудљивој динамичној сликовници човеку блиских буџака, постао је инспирација многим познатим филмским ствараоцима и књижевницима.

Својевољно изолован од сликарске авангарде, Хопер је словио у њеним круговима за „конзервативног досадњаковића”. И поред неразумевања колега за његова платна, радо је својатан као изванредни хроничар америчког друштва. Алергичан на погрешну интерпретацију његове уметности као америчке, Хопер ће често понављати да ни не покушава да слика Америку и да се у његовој уметности ради о налажењу универзалних вредности и одразу сопствене психе.

У мери у којој га није интересовао модернизам, Хопера су интригирале могућности кинематографског изражаја – послератни филм, филмноар, Њу Американ синема и европски режисери попут Лукина Висконтија, Ђузепеа де Сантиса, Микеланђела Антонионија, и књижевног језика Марсела Пруста, Хенрика Ибзена, Џејмса Џојса, Гетеа, Томаса Мана и Ернеста Хемингвеја.

Временом, Хопер је постао једнако битан свету књижевника и филмаџија као они њему; сликарева реконструкција реалности и њена реинсценација, „замрзнути” тотали, његово око за детаљ и поигравање сенкама и светлом, инспирисали су велике редитеље попут Вима Вендерса, Џима Џармуша, чак и Алфреда Хичкока и Микеланђела Антонионија. Сматра се, мада та претпоставка није потврђена, да је Хичкок кулису за кућу Нормана Бејтса у „Психу” израдио према Хоперовом уљу на платну „Кућа поред железничке пруге” (1925). Пол Остер је један од књижевника који отворено прича о инспирацији коју проналази у Хоперовом сликарству, такође и Норман Мајлер, а обојица су, заједно са једанаест савремених америчких писаца, саставили есеје за публикацију „Едвард Хопер и америчка машта”, објављену 1997.

На изложби „Вестерн мотел” на шест паралелно постављених екрана могу се погледати исечци из филмова „Чудније од раја” (1982-84), „Непрекидни празници” (1980), „Ноћ на земљи” (1991), „Кафа и цигарете” (2003) и „Сломљено цвеће” (2005) Џима Џармуша. Џармуш, који је попут Едварда Хопера, дизајнер имагинарних простора често посеже за Хоперовим сценографијама али, уместо да ствара плагијате, позајмљује само базичне идеје које потом уобличава у аутентичне слике. Оба уметника издвајају такве просторе што дефинишу људе који се њиме крећу, користећи се ефектима светла, сенки и меланхолије огољених фасада, оронулих квартова, суморних пејзажа и локалних места за окупљање. Џармуш отвара свој првенац „Вечити одмор” (1980) серијом тотала празних, запуштених и слабо осветљених просторија, а у филму „Чудније од раја” (1982-84), ослања се на пажљиво конструисане ентеријере који служе за то да илуструју смисао изреке „блејати наоколо”. Градске сцене које замењују дијалоге и глуму, користиће и за увод у „Ноћ на земљи” (1991) у којем се Лос Анђелес представља својим билбордима, ресторанима брзе хране и кичастим шопинг центрима.

Вим Вендерс је свој прилог „Вестерн мотелу” дао у виду подужег есеја за каталог изложбе која ће трајати до 15. фебруара.