Макаби од Београда до Београда

Фибин куп шампиона за кошаркаше завршен је протеклог викенда у Београду, победом Уникахе из Малаге, док се Евролига – у којој заиста играју шампиони најбољих европских лига и најбољи клубови – спрема за свој финални турнир у Берлину (24-26. мај).

Из данашње перспективе није лако разумети историју европских клупских такмичења, јер Евролига је присвојила традицију Фибиног купа шампиона (играо се од 1958. до 2000) док је Фиба наставила да води рат с њом, али без праве муниције. У једном тренутку се помирила с тим да су под њеном капом остале најбоље репрезентације (светска и континентална првенства, Олимпијске игре) а да су највећи клубови под окриљем Евролиге.

Да иронија буде већа, Фиба је измислила и данашњи формат завршнице најбољег клупског такмичења (први фајнал-фор игран 1966) и његово данашње име (Евролига). Кључни човек у прве четири деценије тог такмичења (1958-00) био је један од њених оснивача Бора Станковић, генерални секретар Фибе од 1976. до 2002. О тој својој мисији, често прожетој политичким трвењима и сукобима, сведочио је у аутобиографији „Игра мог живота”…

– Почели смо с Купом шампиона, 1958. године, тако што се победник одређивао на основу два меча, код куће и на страни. Онда су стваране групе по четири, па шест, па осам екипа, тражени су начини да се игра више. Прихваћена је идеја из САД са фајнал-фором која нам се одмах допала… - говорио је Станковић који је, са Фибом, посебно велике изазове имао после Арапско-израелског рата (1967). –Имали смо проблем с Макабијем, или боље да кажем са – флексибилношћу око Макабија, јер Руси нису хтели да играју са Израелцима. Па онда проблем са Реалом и Русима, где смо због политичких прилика и ставова морали да организујемо мечеве на неутралном терену. Руси су са Макабијем играли у једном малом белгијском граду, а са Реалом, ако се не варам, у Женеви. Нико од источних земаља није хтео да игра са Израелцима. У почетку смо све утакмице тако организовали, а само је Румунија хтела да их прими. Зато смо морали да имамо диригован жреб.

Испоставиће се да ће Макаби најлепши тренутак у својој историји доживети у Београду (прва титула првака Европе) и да ће пехар његовом капитену Талу Бродију предати управо Бора Станковић. То се одиграло у дворани „Пионир” (данас „Александар Николић”), 7. априла 1977, када је Макаби у финалу Купа шампиона савладао екипу Мобилђирђија из Варезеа са 78:77 (око 4.000 навијача из Израела било је на трибинама). У истој тој дворани Макаби је данас силом прилика домаћин у Евролиги, где игра пред празним трибинама...

– Када је та кула била саграђена и почела да функционише дошли су до изражаја други интереси, у првом реду економски, а затим лични, тако да се кошаркашко чедо одвојило од својих родитеља и пошло другим путем – причао је Станковић о потресима који су променили лице клупске кошарке на раскршћу два миленијума. – За мене је то био велики морални ударац и велико разочарање. У нешто у шта сам веровао, у шта сам полагао све наде, изјаловило се. Рекли су да ће са новим устројством европских купова бити све нешто боље, нешто што моја генерација није видела, међутим, после овог петнаестогодишњег искуства не видим ништа ново. Никакво побољшање, осим потпуно доминирајуће улоге економије у клупским такмичењима, а спортски критеријуми су потиснути у други план… Кад је дошло до раскола на истеку другог миленијума, кад се појавио Улеб, тај исти Макаби је прешао у други табор и претио да ће тужити Фибу ако му не исплати све оно што је зарадио у паралелној лиги оне једне године. Наравно, Фиба је исплатила већ све пре тога, али тај поступак је био непријатан.

Београд је ушао у историју и као први град у којем је власт забранила одржавање неке утакмице због тога што полиција није могла да гарантује безбедност гостујућем тиму! Због демонстрација и напада на Белгијску амбасаду, што је била реакција на убиство Патриса Лумумбе (17. јануар 1961, Конго), није се играо реванш меч осмине финала ОКК Београд – Антверпен. Београдски тим (са тренером Бором Станковићем) и поред високог пораза у Белгији (66:47), имао је велика очекивања у реваншу, јер је у то време предност домаћег терена била много већа него данас, тако да се разлика од 19 поена релативно лако стизала. Пошто југословенска полиција није дозволила да се утакмица игра, Антверпен је победио службеним резултатом, 2:0.