Богословија – гребен спаса у егоцентричном свету

Кристина Пантелић

У данашње време, када је све брзо, надохват руке, инстант, када се живи виртуелно и вирално, тешко је замисливо да се неки младићи у својој четрнаестој или петнаестој години одричу топлине родитељског дома и уобичајених тинејџерских активности да би наредних пет година посветили теолошком образовању. Управо се код нас на овакав корак последњих година одлучи између 120 и 150 свршених основаца и упише богословију. Већини младића који желе да се баве теологијом циљ је да једног дана добију свештенички чин и достојно служе Богу, а да би дошли до тога, углавном пролазе кроз школовање дуго 10 година – пет година у средњој богословској школи, четири године основних и једна година мастер студија на Православном богословском факултету.

Богословија је тип средње школе који пружа теолошко образовање у трајању од пет година. Ово су школе интернатског типа и не финансирају се из буџета Министарства просвете. Нису верификоване према прописима из области образовања и надзор над њиховим радом уређује Српска православна црква.

– У богословији смо сви ми окренути ка деци и то је суштински део нашег посла. Оно што је веома важно и што не може да се промени у црквеној посвети, која код нас траје скоро три века, јесте да стицање знања иде упоредо с васпитањем ученика. Богословије никада не могу да буду школе које нуде само теолошко знање. Без одређеног начина живота оно врло мало значи. И из тога произилази да богословије морају да буду интернатског типа, а ми смо заинтересовани овде за целокупну личност богослова или кандидата за будуће свештенике – каже за „Политику” протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ректор Богословије Светог Јована Златоустог.

Ова установа, смештена у крагујевачком насељу Аеродром, од 2000. године образује и васпитава младе богослове. Одлуком Светог архијерејског синода у богословију се примају одлични или врло добри ученици. Да би се уписали у неку од пет богословија у Србији – у Београду, Крагујевцу, Нишу, Сремским Карловцима и Призрену – или ван Србије у Крки, Фочи или Цетињу, неопходно је да ученици, сваки у својој епархији, положе и специфичан пријемни испит.

– У Шумадијској епархији пријемни испит је обично почетком јула. Проверавамо основна знања из православне вере, општу културу и слух. Дакле, из та три дела се састоји пријемни испит који није много тежак – каже наш саговорник.

Притом, могуће је да ученик који је из Републике Српске упише крагујевачку богословију или да ученик из Крагујевца замени своју собу у породичном дому интернатском у неком другом граду упркос томе што у свом има богословију.

– Сваке године Свети архијерејски синод расписује конкурс, а на нивоу целокупне Српске православне цркве постоји саборска одлука колико ученика из које епархије иде у коју богословију, тако да се зна колико свака епархија има места у којој богословији. По обављеном пријемном испиту у свакој епархији ученици се распоређују у богословије према том кључу. Дакле, то је разлог због чега неки из Републике Српске дођу у Србију и обрнуто – каже проф. Крстић.

Последњих десетак година, наводи наш саговорник, примећује се одређени пад интересовања за упис у богословије. Узроци су различити и није баш једноставно одговорити на питање због чега је то тако, али, истиче, једну од кључних препрека представља и то што је неопходно да се ученици одвоје од куће и живе у интернату. Одвајање од дома, и то на пет година, чешће теже пада родитељима и осталим укућанима него самим ученицима.

– Млад човек одраста у егоцентричном свету и друштву које је љубав претворило у себично задовољење сопствених емотивних или других потреба – примећује Василије Станисављевић, матурант крагујевачке богословије.

У таквом окружењу, како додаје, средња богословска школа заиста представља гребен спаса.

– У наше речнике враћа речи „жртва” и „одговорност” и обнавља у нама свест о њиховом неприкосновеном значају, и то не само кроз наставни садржај већ кроз само њено устројство. Чињеница да се дечаци од само петнаест година одвајају од својих породица, пријатеља, занимања која су до тада чинила њихове животе како би уписали школу, довољна је да поткрепи ову тврдњу. Такав „жртвени” карактер саме школе је вероватно и њен највећи допринос развоју младог човека који жели да се посвети цркви. Учећи га жртви, богословија га учи и истинској љубави пројављеној кроз речи Христове: Нема веће љубави од те да неко поднесе жртву за друге – прича нам Василије.

Сада кад се примакла матура, каже да му је јако жао што одлази, иако је боравак у школи трајао годину дана дуже него код његових пријатеља.

– Живећи под истим кровом и сваке недеље се причешћујући једни с другима, богословци се упућују управо на то да трпе мане својих другара и да им праштају како би се на литургији заједно сјединили с Телом и Крвљу Христовом. У том смислу, богословија је идеалан простор за онога ко жели свој живот да посвети Господу, јер не само да испуњава очекивања која кандидат за упис може да има већ их и превазилази пружајући му неслућени простор за духовни раст. Само је неопходно „имати очи и видети” – говори нам своје искуство Василије.

Правила понашања, задужења ученика и хијерархија међу њима утврђени су давно и поштују се и даље. Ученици на наставу иду и суботом, а након литургије недељом и празницима који су у црквеном календару обележени црвеном бојом слободни су сви осим дежурних ученика. Осталим данима активности су утврђене сатницом коју сви поштују. Сваки дан им почиње у седам сати, а интернат се закључава у десет увече и може се напустити искључиво из добро оправданих разлога и уз дозволу. Сви ученици заједно присуствују богослужењима, обедују и имају „занимања” – време за учење.

Специфичност ове школе је и то што се у њој учи пет језика: грчки, црквенословенски, латински, руски и енглески. Поред ових „световних” предмета још се уче и српски језик и општа историја. При томе је и програм тих предмета прилагођен овом типу школе. Зато ректор нарочито и истиче прошлогодишњи успех, необичан за овај тип школе, који је остварио Сава Матић, тада ученик другог разреда, освојивши треће место на Републичком такмичењу из српског језика и језичке културе. У богословији нема математике, нема физике и зато се ученици који не упишу Богословски факултет углавном надаље баве хуманистичким наукама.

Богословске предмете, којих је у овој школи највише, предају углавном свештена лица. Остале „световне” предмете могу да предају и лаици, али само они који су били везани у току свог живота за цркву. Ректор Зоран Крстић каже да ту заиста морају бити обазриви, јер су богословије ипак специфичне школе и никад се није десило да неко уђе без провере у богословију као професор, или да буде непознат свештеницима и пре свега надлежном епископу.

Богословцима су на располагању и спортске и културне активности примерене ученицима.

– Често идемо у позориште, а повремено и на спорт. Прошле године је школа остварила договор с градским базеном и ми смо добили бесплатно коришћење затвореног базена, а идемо и на предавања која се организују у Саборној цркви и на излете – прича Василије Станисављевић.

Ученицима крагујевачке богословије, која наредне године обележава 25 година постојања, однедавно је на располагању и фискултурна сала, што је новина за овај тип средње школе.

Дар за певање и свештенички позив

Упитан да ли је дар за певање обавезан услов за упис у богословију и да се крене путем свештеничког позива, ректор крагујевачке богословије одговара:

– Разуме се да је добро да свештеник има слуха и да познаје црквено појање, али није баш то пресудан фактор. Другим речима, тамо где се примети таленат за неке друге области теологије или ако је неко добар ђак а нема слуха, ипак га нећемо одбити. Свакако је лакше да има слуха и то некако и подразумевамо, али није то баш пресудно.