Bogoslovija – greben spasa u egocentričnom svetu

Kristina Pantelić

U današnje vreme, kada je sve brzo, nadohvat ruke, instant, kada se živi virtuelno i viralno, teško je zamislivo da se neki mladići u svojoj četrnaestoj ili petnaestoj godini odriču topline roditeljskog doma i uobičajenih tinejdžerskih aktivnosti da bi narednih pet godina posvetili teološkom obrazovanju. Upravo se kod nas na ovakav korak poslednjih godina odluči između 120 i 150 svršenih osnovaca i upiše bogosloviju. Većini mladića koji žele da se bave teologijom cilj je da jednog dana dobiju sveštenički čin i dostojno služe Bogu, a da bi došli do toga, uglavnom prolaze kroz školovanje dugo 10 godina – pet godina u srednjoj bogoslovskoj školi, četiri godine osnovnih i jedna godina master studija na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu.

Bogoslovija je tip srednje škole koji pruža teološko obrazovanje u trajanju od pet godina. Ovo su škole internatskog tipa i ne finansiraju se iz budžeta Ministarstva prosvete. Nisu verifikovane prema propisima iz oblasti obrazovanja i nadzor nad njihovim radom uređuje Srpska pravoslavna crkva.

– U bogosloviji smo svi mi okrenuti ka deci i to je suštinski deo našeg posla. Ono što je veoma važno i što ne može da se promeni u crkvenoj posveti, koja kod nas traje skoro tri veka, jeste da sticanje znanja ide uporedo s vaspitanjem učenika. Bogoslovije nikada ne mogu da budu škole koje nude samo teološko znanje. Bez određenog načina života ono vrlo malo znači. I iz toga proizilazi da bogoslovije moraju da budu internatskog tipa, a mi smo zainteresovani ovde za celokupnu ličnost bogoslova ili kandidata za buduće sveštenike – kaže za „Politiku” protojerej-stavrofor dr Zoran Krstić, rektor Bogoslovije Svetog Jovana Zlatoustog.

Ova ustanova, smeštena u kragujevačkom naselju Aerodrom, od 2000. godine obrazuje i vaspitava mlade bogoslove. Odlukom Svetog arhijerejskog sinoda u bogosloviju se primaju odlični ili vrlo dobri učenici. Da bi se upisali u neku od pet bogoslovija u Srbiji – u Beogradu, Kragujevcu, Nišu, Sremskim Karlovcima i Prizrenu – ili van Srbije u Krki, Foči ili Cetinju, neophodno je da učenici, svaki u svojoj eparhiji, polože i specifičan prijemni ispit.

– U Šumadijskoj eparhiji prijemni ispit je obično početkom jula. Proveravamo osnovna znanja iz pravoslavne vere, opštu kulturu i sluh. Dakle, iz ta tri dela se sastoji prijemni ispit koji nije mnogo težak – kaže naš sagovornik.

Pritom, moguće je da učenik koji je iz Republike Srpske upiše kragujevačku bogosloviju ili da učenik iz Kragujevca zameni svoju sobu u porodičnom domu internatskom u nekom drugom gradu uprkos tome što u svom ima bogosloviju.

– Svake godine Sveti arhijerejski sinod raspisuje konkurs, a na nivou celokupne Srpske pravoslavne crkve postoji saborska odluka koliko učenika iz koje eparhije ide u koju bogosloviju, tako da se zna koliko svaka eparhija ima mesta u kojoj bogosloviji. Po obavljenom prijemnom ispitu u svakoj eparhiji učenici se raspoređuju u bogoslovije prema tom ključu. Dakle, to je razlog zbog čega neki iz Republike Srpske dođu u Srbiju i obrnuto – kaže prof. Krstić.

Poslednjih desetak godina, navodi naš sagovornik, primećuje se određeni pad interesovanja za upis u bogoslovije. Uzroci su različiti i nije baš jednostavno odgovoriti na pitanje zbog čega je to tako, ali, ističe, jednu od ključnih prepreka predstavlja i to što je neophodno da se učenici odvoje od kuće i žive u internatu. Odvajanje od doma, i to na pet godina, češće teže pada roditeljima i ostalim ukućanima nego samim učenicima.

– Mlad čovek odrasta u egocentričnom svetu i društvu koje je ljubav pretvorilo u sebično zadovoljenje sopstvenih emotivnih ili drugih potreba – primećuje Vasilije Stanisavljević, maturant kragujevačke bogoslovije.

U takvom okruženju, kako dodaje, srednja bogoslovska škola zaista predstavlja greben spasa.

– U naše rečnike vraća reči „žrtva” i „odgovornost” i obnavlja u nama svest o njihovom neprikosnovenom značaju, i to ne samo kroz nastavni sadržaj već kroz samo njeno ustrojstvo. Činjenica da se dečaci od samo petnaest godina odvajaju od svojih porodica, prijatelja, zanimanja koja su do tada činila njihove živote kako bi upisali školu, dovoljna je da potkrepi ovu tvrdnju. Takav „žrtveni” karakter same škole je verovatno i njen najveći doprinos razvoju mladog čoveka koji želi da se posveti crkvi. Učeći ga žrtvi, bogoslovija ga uči i istinskoj ljubavi projavljenoj kroz reči Hristove: Nema veće ljubavi od te da neko podnese žrtvu za druge – priča nam Vasilije.

Sada kad se primakla matura, kaže da mu je jako žao što odlazi, iako je boravak u školi trajao godinu dana duže nego kod njegovih prijatelja.

– Živeći pod istim krovom i svake nedelje se pričešćujući jedni s drugima, bogoslovci se upućuju upravo na to da trpe mane svojih drugara i da im praštaju kako bi se na liturgiji zajedno sjedinili s Telom i Krvlju Hristovom. U tom smislu, bogoslovija je idealan prostor za onoga ko želi svoj život da posveti Gospodu, jer ne samo da ispunjava očekivanja koja kandidat za upis može da ima već ih i prevazilazi pružajući mu neslućeni prostor za duhovni rast. Samo je neophodno „imati oči i videti” – govori nam svoje iskustvo Vasilije.

Pravila ponašanja, zaduženja učenika i hijerarhija među njima utvrđeni su davno i poštuju se i dalje. Učenici na nastavu idu i subotom, a nakon liturgije nedeljom i praznicima koji su u crkvenom kalendaru obeleženi crvenom bojom slobodni su svi osim dežurnih učenika. Ostalim danima aktivnosti su utvrđene satnicom koju svi poštuju. Svaki dan im počinje u sedam sati, a internat se zaključava u deset uveče i može se napustiti isključivo iz dobro opravdanih razloga i uz dozvolu. Svi učenici zajedno prisustvuju bogosluženjima, obeduju i imaju „zanimanja” – vreme za učenje.

Specifičnost ove škole je i to što se u njoj uči pet jezika: grčki, crkvenoslovenski, latinski, ruski i engleski. Pored ovih „svetovnih” predmeta još se uče i srpski jezik i opšta istorija. Pri tome je i program tih predmeta prilagođen ovom tipu škole. Zato rektor naročito i ističe prošlogodišnji uspeh, neobičan za ovaj tip škole, koji je ostvario Sava Matić, tada učenik drugog razreda, osvojivši treće mesto na Republičkom takmičenju iz srpskog jezika i jezičke kulture. U bogosloviji nema matematike, nema fizike i zato se učenici koji ne upišu Bogoslovski fakultet uglavnom nadalje bave humanističkim naukama.

Bogoslovske predmete, kojih je u ovoj školi najviše, predaju uglavnom sveštena lica. Ostale „svetovne” predmete mogu da predaju i laici, ali samo oni koji su bili vezani u toku svog života za crkvu. Rektor Zoran Krstić kaže da tu zaista moraju biti obazrivi, jer su bogoslovije ipak specifične škole i nikad se nije desilo da neko uđe bez provere u bogosloviju kao profesor, ili da bude nepoznat sveštenicima i pre svega nadležnom episkopu.

Bogoslovcima su na raspolaganju i sportske i kulturne aktivnosti primerene učenicima.

– Često idemo u pozorište, a povremeno i na sport. Prošle godine je škola ostvarila dogovor s gradskim bazenom i mi smo dobili besplatno korišćenje zatvorenog bazena, a idemo i na predavanja koja se organizuju u Sabornoj crkvi i na izlete – priča Vasilije Stanisavljević.

Učenicima kragujevačke bogoslovije, koja naredne godine obeležava 25 godina postojanja, odnedavno je na raspolaganju i fiskulturna sala, što je novina za ovaj tip srednje škole.

Dar za pevanje i sveštenički poziv

Upitan da li je dar za pevanje obavezan uslov za upis u bogosloviju i da se krene putem svešteničkog poziva, rektor kragujevačke bogoslovije odgovara:

– Razume se da je dobro da sveštenik ima sluha i da poznaje crkveno pojanje, ali nije baš to presudan faktor. Drugim rečima, tamo gde se primeti talenat za neke druge oblasti teologije ili ako je neko dobar đak a nema sluha, ipak ga nećemo odbiti. Svakako je lakše da ima sluha i to nekako i podrazumevamo, ali nije to baš presudno.