Магични свет сцене

Београд се јуче опростио од редитељке и глумице Марице Вулетић Наумовић која је иза себе оставила више од 50 улога у позоришту и преко 20 на филму и телевизији. Одиграла је више од 1.000 представа и синхронизовала 1.200 цртаних филмова.

Рођена у Земуну, уметнички дар исказивала је од малих ногу, отуда је свет сцене и театра било њено природно опредељење. Пре годину дана навршило се 40 година од њеног првог професионалног глумачког изазова, односно 30 година од њеног првог редитељског подухвата.

Марица Вулетић Наумовић је завршила две године студија на Одељењу за етнологију и антропологију Филозофског факултета у Београду. Дипломирала је глуму и позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду. Специјализацију из сценског покрета као стипендиста француске владе похађала је у школи „Жак Лекок” у Паризу, као и различите театарске радионице у иностранству. Глумачку каријеру почела је у позоришту „Бошко Буха” улогом у Шекспировој комедији „Све је добро што се добро сврши” у режији Дејана Мијача, да би убрзо постала чланица овог ансамбла и одиграла значајне улоге у представама „Зелени птић”, „Зли патуљак”, „Бајка о Вуку и Србима”, „Ау, што је школа згодна”, „Механички месец”, „Сан летње ноћи”, „Ждралово перје”… У ансамблу позоришта „Бошко Буха” провела је 11 година. У овом театру режирала је представу „Побуна лутака” која је обишла бројне фестивале и с њом је позориште „Бошко Буха” први пут крочило на афрички континент.

Своје велико знање и љубав према позоришту посебно је волела да преноси младима, па значајан део њене каријере чини и педагошки рад.

Од 1999. предавала је Сценски покрет на Академији уметности у Београду. Ванредни професор постала је 2004., а пет година касније изабрана је у звање редовног професора. Сценски покрет дуги низ година предавала је и на Академији уметности Универзитета у Бањалуци.

Као глумица, играјући у позоришту, на филму, телевизији, радију, синхронизујући цртане филмове, и као редитељ у позоришту и на радију водила се потребом да истраје и уради нешто ново, занимљиво, оригинално и лепо, нешто што ће код гледалаца и слушалаца покренути мисао, срце, потребу и љубав за истином и лепотом, за уметношћу. За њу је, како је говорила за „Политику” глумац неко коме на челу пише „душа”, а редитељ неко коме на челу пише „извор”.

Иза Марице Вулетић Наумовић је и мултимедијални студио „Траг” који је водила у позоришту „Пуж” са жељом да отисне младе генерације у свет уметности.

– У свом дугогодишњем педагошком раду у Београду и Бањалуци као професор сценског покрета (500 студената и 2.000 часова), развила сам обједињујући систем рада: практичних вежби, чији је циљ да будући глумац темељно познаје изражајне могућности свога тела, да овлада техникама сценског израза кроз покрет и развије сопствену поетику тела. Трудила сам се да са сваком новом генерацијом идемо корак даље у креативном смислу, а истовремено корак ближе унутрашњем проналажењу себе и свог потенцијала – говорила је Марица Вулетић Наумовић која је у позоришту играла у комадима Калдерона, Шекспира, Гоција, Шоа, Шницлера, Нушића, Поповића…

Међу филмовима у којима је играла су „Како сам систематски уништен од идиота”, „Шест дана јуна”, „Догодило се на данашњи дан”, „Полтрон”, „И то ће проћи”, „Ларго Винч”, „Психосеанса”, „Знамените жене српске прошлости”, „Ожалошћена породица”.

Шта је као глумица усвојила од режије и обратно, овако је Марица Вулетић Наумовић казивала:

– Као глумица, од режије сам усвојила свеобухватност у сагледавању поставке комада, а као редитељка од глуме сам задржала загледаност у детаљ и снагу емотивног доживљаја. Занимљиво је повезивање искуствених слика проживљеног и визуелних слика сценског. Ничега од онога што сам урадила не би било без мојих учитеља, професора, позоришних, филмских, радио и телевизијских редитеља, многобројних дивних колега глумаца, уважених колега професора, камермана, монтажера, сценографа, костимографа, музичких сарадника, тон-мајстора, дизајнера светла, дизајнера плаката и програма, шминкера, декоратера, гардеробера, реквизитера, испицијената и, неизоставно, великог броја мојих дивних студената. У темељу свих мојих трагања и успеха стоје вера, упорност, жеља, љубав моје породице и радост мојих пријатеља.