Анкете брину оба ривала

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 31. октобра – Истраживања јавног мњења говоре, без изузетка, да у надметању за председника САД води демократа Барак Обама, али се, ипак, придружио– риваловим сумњама у значај таквих резултата. Слично републиканцу Џону Мекејну, и он сматра да се– ништа не решава анкетама.

Различити су, наравно, разлози за такву скепсу. Мекејн, бар јавно, сумња да стоји лошије, док Обама стрепи да би резултати који га фаворизују могли да му пасивизирају подржаваоце.„Не верујте ни за секунд анкетама, власт се никад не предаје без борбе, преосталих дана треба да радимо као да нам од тога живот зависи”, упозорио је, обраћајући се присталицама на Флориди, први црначки финалиста у изборима за шефа Беле куће. Забрињавају га, уз остало, подаци да је још поприличан број бирача– неопредељен или може да промени мишљење, а таквих је, по анкети АП и Јахуа, чак 14 одсто.

Мекејнов анкетар Бил Мекинтарф објавио је поруку да „већину неопредељених чине старије особе, нижих сталежа, као и становници пољопривредних области” који су допринели да садашњи председник Џорџ Буш буде реизабран, пре четири године, иако су истраживања махом давала предност његовом демократском супарнику Џону Керију (по неким верзијама могућном шефу дипломатије у евентуалној Обаминој влади). Испитивања мњења, како наводи „Вашингтон пост”, оспоравају такву тезу налазом да су колебљиви „равномерно распоређени”, што ће рећи да не угрожавају Обамину предност која јесте, додуше, у благом паду, тако да у најновијем израчунавању националног просека износи 5,9 одсто (уз статистичку еластичност од три-четири процента, на ову или ону страну).

Таква разлика није гаранција за коначан исход изјашњавања бирача, заказаног за 4. новембар. Галуп подсећа, међутим, да је убедљива већина председничких кандидата који су победили на последњих 14 избора у последњој недељи надметања забележила анкетну предност. Изузеци су били демократа Џими Картер, који је водио у истраживањима, а изгубио власт, и Џорџ Буш млађи, који је 2000. добио мање гласова –а ипак победио захваљујући овдашњем електорском систему (по коме се председник добија гласовима специјалних представника савезних држава и престонице, где уз три изузетка, у свакој од тих јединица кандидат који освоји више гласова добија подршку свих њених „електора”). По том механизму је, на пример, Буш дошао на власт, пре готово осам година, иако је добио око пола милиона гласова бирача мање него његов тадашњи ривал Ал Гор.   

Сада, међутим, Обама води и по прогнозираним електорским гласовима. Чак– убедљивије него у анкетама.

Успону Обаме допринела је, слажу се аналитичари, финансијска криза за коју се одговорност, добрим делом, приписује Бушовој администрацији. Управо објављени резултати анкете „Њујорк тајмса” и телевизије Си-Би-Ес сугеришу и да је паду подршке Мекејну допринело то што је за свог потпредседничког кандидата одабрао гувернерку Аљаске Сару Пејлин.

Она није спремна за обављање тако високе дужности, оценило је 59 одсто испитаника. Уједно је трећина анкетираних рекла да ће на њихово опредељивање битно утицати и то кога су председнички кандидати узели да им буде „десна рука” (уз Обаму је делаверски сенатор Џозеф Бајден, који је већински окарактерисан као квалификован за тај посао).

Осим у енигматици неопредељених, где се наслућују и прећуткивања расних предрасуда, наде у победу Мекејн може да полаже и одговору испитаника да улива више поверења (47:33 одсто) као могућни врховни командант. У том правцу је његов штаб заоштрио кампању, оптужујући супарника као непоузданог у многим безбедносним категоријама: од „недовољног патриотизма”, до „попустљивости” према „отпадничким режимима”, па и до „склоности ка социјалистичким реформама”.

Обама жаоке прима и демантује– смирено. Рачуна да је основно то што више од 80 одсто анкетираних сматра да се сада Америка креће у погрешном правцу и да то иде у прилог његовој заиста ванредној мобилизацији– за битне промене, нарочито економске, али и спољнополитичке, у Вашингтону.

У тим најавама нема, међутим, наговештаја промене наслеђених резултата политика Била Клинтона и Буша према Балкану. Обами су, утисак је, у првом плану други региони, који се овде сврставају у „виталне интересе САД”, као што су европско савезништво, проширени Блиски и растући Далеки исток. Уједно, у већини светских анкета, за Обаму се везује нада да би суперсила могла да постане кооперативнија, с више разумевања за друге, а смањењем својих једностраности…