Цртежи европских великана за рођендан

У Народном музеју Србије вечерас ће бити посебан штимунг. Рођендан, и то 180. ове куће биће прослављен двојако – у 18 сати Свечаном академијом и доделом признања у Атријуму, а за 20 часова заказано је свечано отварање изложбе „Тела и простори” у Великој галерији.

И управо је то место за препоруку заљубљеницима у нехајност, лепршавост, истанчаност, минуциозност или интимизам цртежа. Богата је поставка у виду избора из збирки цртежа страних уметника из овог музеја – деведесет и шест дела европских стваралаца из Немачке, Француске, Велике Британије, Русије, Италије, Бугарске, Холандије и Белгије и плејада имена: од Адолфа Манцела, Пјера Бонара, Едгара Дегаа, преко Пјера Огиста Реноара, Пабла Пикаса, Николаја Рериха, Огиста Родена, па до Жана Коктоа, Амадеа Модиљанија…

Како је истакнуто, радови на овој изложби – а реч је о делима из фундуса од 400 цртежа који се брижљиво чувају у Збирци цртежа и графика страних аутора и Збирци стране уметности – сведоче о отворености и постојаном усмерењу музеја да сакупља и чува дела аутора ван граница наше земље. Захваљујући томе, поред осталог, Народни музеј Србије данас има водеће место међу музејима у овом делу Европе.

Наш домаћин пред вечерашње отварање била је др Драгана Ковачић, музејски саветник и ауторка поставке која истиче да је идеја изложбе да се прикаже на који начин су тело и простор, две велике и константне теме европске визуелне уметности, биле тумачене у временима када се битно мењао однос према човеку и околини. Неколико десетина уметника деловало је у временском распону од тридесетих година 19. века па до четрдесетих година 20. века и у овом периоду смењивали су се уметнички правци, од романтизма до класичне авангарде. Нагласак на медију цртежа обухвата различите технике и формате, од малих, успутних забелешки до завршених, аутономних дела великог формата.

– Цртежи у обе колекције углавном су настали у 19. веку, мањи део је из периода од 16. до 18. века, као и из прве половине 20. века. Изведени су у разним техникама, јер медиј/дисциплина цртежа обухвата различите поступке и комбиновање материјала, графичких, као и акварела, затим пастел... Дела на папиру се по правилу ређе излажу због осетљивости материјала, али смо у музеју, међутим, у сталну поставку укључили и ове радове, који се периодично смењују – уводи нас у причу о рођенданској поставци наша саговорница и додаје да ће многа дела моћи сада да се виде први пут.

– Рецимо, после више деценија бити изложени цртежи Жан-Луја Форена и Камија Писароа, као и рад Макса Ерста „Сећање на први разговор са Химером”. Једна од идеја је била и да се управо уз велика имена изложе дела мање познатих уметника. Због тога сам редуковала избор из опуса Дегаа и Реноара да би мање познати дошли до изражаја, а иначе се у музеју чувају 29 дела Дегаа и 58 дела Реноара. На изложби се налазе и радови који до сада нису били излагани, као што је „Пашњак крај мочваре” Камија Короа, „Писац за столом” Ван Гога, „Стара улица” Адолфа Менцела, као и цртежи Александра Божинова, холандских симболиста –  „Источњачки коњаник” Мариуса Бауера и „Старозаветна композиција” Вилема Конијненбурха, или „Скица за Излет Наузикаје” енглеске уметнице Етел Вокер – каже она и упућује нас на једну нит, односно на посебан вид занимљивог изложбеног дружбеништва дела:

– Чинило ми се изазовним да уз Писароа изложим на пример Хенрија Тонкса, енглеског уметника с почетка 20. века, да се покажу путеви постимпресионизма. Исто је и са симболизмом, где је уз Одилона Редона изложен рад „Декаденца” бугарског уметника Александра Божинова, а тако се заједно налазе и Реноар и Константин Рерих. Такви „случајни сусрети” уметника који до сада нису били довођени у везу били си ми посебно инспиративни.

А ту је још једна њена интервенција. Уместо проширених легенди које се тичу уметничких праваца, аутора или самих дела овде нас дочекује нешто сасвим другачије – избор поезије различитих песника, Бодлера, Гетеа, Цветајеве, Растка Петровића… Песме ће моћи да се прочитају у оргиналу и у преводу на српски.

– На овај начин уводимо публику у једну атмосферу и дајемо посетиоцима простор за ново читање дела која ће видети – објашњава кустоскиња и на наше питање које би од изложених цртежа издвојила као бисере, она одговара:

– Мени су они сви у истој равни. Толико су међусобно различити и посебни. Можда ипак да скренем пажњу на Жан-Луја Форена, који је највише заступљен, са десет цртежа изведених тушем и четком. Настали су у последњим деценијама 19. века, кроз запажање појава и стања у модерном друштву.

Занимљиво је, на концу, споменути и то на који су начин формиране две горепоменуте збирке:

– Наше збирке стране уметности се, нажалост, увећавају заиста ретко. Ово што имамо је резултат и постигнуће прошлих времена. Радови су стизали и као поклони, па је ту поклон града Амстердама из 1931, и као поклон-збирке, као што је то Збирка Растка Петровића, коју је поклонила његова сестра Љубица Луковић 1971. Затим ту је Збирка Љубомира Мицића и Збирка Ериха Шломовића које су преузете од Завода за заштиту споменика 1949. Ту су и појединачни поклони Милице Зорић Чолаковић из 1952. године (Камиј Коро, „Пашњак крај мочваре”), па Недељка Гвозденовића (Ханс Хофман, „Акт”)... Посебно се истиче „Жена која излази из каде” Едгара Дегаа, пастел који је откупљен на аукцији код Диран-Риела у Паризу 1931. године – закључује Драгана Ковачић.