Поезија као племкиња духа

„Храм тишине” (Партенон, 2024) прва је књига поезије Марије Јефтимијевић Михајловић, вишег научног сарадника у Институту за српску културу – Приштина, са седиштем у Лепосавићу. Дело води читаоце кроз лепоту света поезије погледом на човеково унутрашње биће и врховне вредности сваког друштва. О поезији уопште, збирци и свом раду ауторка је говорила за наш лист...

‒ Живимо у доба свеопште дехуманизације, али и дехристијанизације, у коме се усмереност на било коју врсту делатности везану за онај најбољи, божански део људске природе, сматра анахроним, превазиђеним, маргиналним, сувишним. У тај „високи ред” улази и поезија као племкиња духа која надилази све тривијално и ефемерно ‒ наводи Марија и напомиње да говори о поезији која је очувала начело узвишености, а не оној која скаредношћу, одсуством духа и укуса, покушава да прикрије недостатак вредности, односно одсуство песничког талента.

Она мисли да у друштвеном смислу положај песника никада није био у завидном положају. Но, перпекстива из које ће сваки, па и савремени песник гледати на своју позицију, и друштвену и књижевну, у највећој мери зависи од мотива са којима је у свет поезије и ушао.

Трагајући кроз поезију

‒ Онај ко осећа Хердерлинове стихове да је човекова права егзистенција песничка, односно чије је поимање света и живота песничко – а то значи трагалачко – тај је песник по рођењу и осећању. Његова награда је и сâм пут којим пролази, трагајући – кроз поезију – за одговорима на она питања, о себи и свету, која ни филозофија ни психологија, па ни религија, не могу да дају адекватне одговоре. Ако је намера песника само да задобије наклоност публике свога доба, па и са претензијама на генерације читалаца које долазе, његова поезија има понајвише карактер сензације која тренутно окупира пажњу читаоца.

Додаје да могуће да таквог песника његово доба и прослави, али нема те „творевине” која је прошла најмеродавнији детектор – суд времена. Не постоји песник „традиционалиста” и „савремени” песник – постоји само добра и лоша поезија. Тврди да је најважнији у свему мотив.

‒ Поезија захтева храброст да се суочавате са светом и животом, али и са собом и оним мање пријатним или готово непријатним истинама о себи и свету – она ће вас одвести до оних блиставих спознања до којих вас могу довести само године и деценије различитих искустава и сазнања.

Постоји време за поезију и време за прозу

Никада није писала поезију у континуитету, у неком дужем временском периоду.

‒ Велики руски песник Арсениј Тарковски је говорио да постоји време за поезију и време за прозу. Метафорички посматрано, то су две равни у којима живимо – духовна и физичка. Време поезије у том смислу није само оно „згуснуто”, концентрисано стање духа потребно за песму, већ означава будност за токове и ритмове живота, који нису виљдиви и бучни, већ тихи, суштаствени. То је друго име за Хелдерлиново виђење човекове егзистенције као песничке ‒ наводи.

Не сећа се када је написала прву песму, али се дубоко сећа мелодије и ритма који су „диктирали” сада и помало наивне стихове те типично дечје песме.

‒ Та резонанца свемира у нама, која затрепери на ону сензацију из спољњег света коју, ређе свесно, чешће интуитивно, осећамо као нешто своје, јесте дар који – затрпани елементима потрошачког друштва – заборављамо. А тиме заборављамо и од какве је космичке, божанске грађе наше унутрашње биће. И каква је вредност живота.

Две Марије

Питали смо је како се слажу Марија као научница и Марија као песникиња.

‒ Полазећи од принципа да човек у свему што ради мора бити истинит – без обзира о каквој врсти ангажовања да се ради – долазимо до тога да између тих разлика у интелектуалним и духовним делатностима не може бити антагонизма нити сукоба. У свему треба трагати за суштином.

Напомиње да, док се пише, не мисли се на то како ће збирка изгледати.

‒ Стваралачки процес је стремљење по вертикали, а то значи – по духу. И ту никакви компромиси и калкулације са принципима хоризонтале, унапред замишљеним коначним обликом и садржајем књиге, а још мање мислима о рецепцији и судбини песама које се пишу, не могу да буду од користи. Можда ово звучи утопијски или ентузијастички, али је реч о малопре поменутом принципу – истини као мери ствари. Без ње, ништа није ваљано. Па ни поезија.

Разноврсност и дифузност

Збирка „Храм тишине” насловљена је по једној од песама које имају, како су и критичари приметили, духовно-религиозну и љубавну димензију. Дело је представљено у марту, у Студентском културном центру у Београду и о њему су говорили др Мирјана Бечејски из Института за српску културу – Приштина, књижевник Драган Лакићевић, др Јана Алексић из Института за књижевност и уметност у Београду, а стихове публици је читала уметница Наташа Ласица. Збирка садржи песме са националном, љубавном и духовном тематиком. Писане су, са мањим или већим паузама, током више година. Како каже ауторка, отуда усмереност на различите теме и мотиве и њихове доживљаје није необична и неочекивана. Наравно да се из такве разноврсности и дифузности рађао и страх да збирка не буде садржајно компактна и не чини целину, јер је начело целине важно не само у стваралачком већ и у егзистенцијалном, животном смислу.

Љубав, вера, нада

Критичари су приметили да су у песмама уткана три симбола ‒ љубав, вера и нада. Ауторка каже да они нису свесно уткани у биће самих песама.

‒ Разумевање света и живота на онај првотни, онтолошшки начин, и човека као христолико биће које треба да се врати својим исконским даровима, својој чистој, божанској природи – да се преобразе, и човек и свет – незамисливо је без Љубави, Вере и Наде. Оне су три чврсто сплетене нити лествице која води путу преображења. Без љубави је човекова егзистенција без смисла; без вере – изгубљена; без наде – апсурдна.

Путокази

Увек радије говори о књижевним „путоказима”, како је наше највеће песнике именовао Лаза Костић, а мање о књижевним узорима. Каже да највећи подстицаји и најлепши увиди долазе увек од највећих. Додаје да у њеним песмама о свесно и тенденциозно формулисаним порукама свакако не може бити речи – али може о истинској радости песника, макар да је реч и о једном читаоцу, који ће у збирци наћи подстицај за сопствено трагање за целином, односно смислом.

‒ Делове тог мозаика не чине само наша лична искуства већ и она колективна, архетипска, дубоко запретена у нашем бићу. У њима читалац може да пронађе и одраз сопствених чежњи које одређују, дефинишу његово биће. А то је већ велики корак. И велики задатак поезије. Да човека подсећа колико се удаљио од првоначела и да ниједан корак, ниједан напор духа „у правцу суштине” није бесмислен. И да у том свом напору није усамљен. Јер усамљеност и отуђеност су највећа несрећа овог обездуховљеног доба.