Мобилни, оруђе демократије

Ако је један од темељних принципа демократије да народ одлучује, да гласа и да бира, нема тренутно већег терена за његово практиковање од телевизије. Сваки грађанин је властан да се изјасни о томе ко најбоље пева поп а ко фолк, ко најлакше подноси живот у „питомој” вршњачкој групи а ко у „дивљој” тропскојприроди, ко је колико издржљив у чистој беспослици, а ко у физичком напору, ко је довољно симпатичан да би му се продужила шанса за победу а ко довољно мањкав да би заслужио избацивање из даље игре. Све су то величанствене могућности дате телевизијском гледаоцу установљењем програмске категорије „риалити шоу”, а још више, заправо, захваљујући напретку технологије која је створила мобилни телефон. Тек кад је постало могуће да се глас појединца пошаље Ес-Ем-Есом и одмах региструје и зброји, покaзало се шта је то непосредна демократија и како се брзо може доћи до ставова јавног мњења.

С овим новим оруђем демократије у рукама, гледалац се поноси својим утицајем на формирање стварности, а телевизија чињеницом да је постала интерактивна. Домен „повратне комуникације” се шири, па се мобилним прикупљају мишљења и за потребе емисија с предзнаком „информативно-политичке”. Ту се „глас народа” саопштава, цитира, предочава у виду статистичких величина, графиконима. Али ту нема прилике да се о било чему директно одлучује.

И пошто се мобилним (засад) с јавне сцене (па чак ни са ТВ екрана) не могу склањати народни посланици, народу за избацивање остају учесници разних верзија „Великог брата”, сада најпре „Операције тријумф” (Б92) и „Сурвивора” (ТВ Фокс).

А да њу гледаоци не би „даљинцем” избацили с медијског тржишта и Радио телевизија Србије упустила се у ово подручје ТВ делатности. Сходно, ипак, угледу и обавезама статуса јавног сервиса, пронађен је озбиљнији образац такмичарског и гледалачког ангажмана, а заобиђене типичне одлике текућих риалити програма – баналност садржаја, свађалачка атмосфера, лажна драмска напетост, приземна воајерска забава...

„Афирмација” (сценарио и режија Јелена Бошковић, продукција „Компани”) ту је да, наоко парадоксално, афирмише оне који су већ успели, већ победили својим предузетничким способностима. И овај „шоу” окупио је талентоване, смеле, упорне, спретне, само што су такмичари „Афирмације” све то већ уложили у стварање и опстанак својих предузећа, па се сад надмећу не само за четири милиона динара већ и престижа ради. Измешаност кандидата по занимањима даје драмски замајац причи, подстичу је духовите опаске једног младог човека стављеног у позицију посматрача––коментатора, динамична монтажа, прикладне музике илустрације.

На гледаоцима је сад да гласају за произвођаче вина, водоводних вентила, пица, лабораторијских посуда, фирме за обезбеђење или за туризам. Како год да се определе, биће то за неког ко производи, услужује, привређује. Може зазвучати патетично, али вредност „Афирмације” је највећма управо у томе што као неспорну вредност афирмише рад и шаље поруку да се и од њега може поштено и лепо живети.