Црно-бели предели женске снаге и туге

77. КАН

Дубравка Лакић

Кан – Време је Великог рата. Мушкарци су на фронту, жене постају и више него главни стуб опстанка и земље и живота. Међу њима је и Каролине, млада радница која се у Копенхагену бори за опстанак, бива заведена од стране власника фабрике у којој се сада уместо одела шију униформе – наочитог, али неспособног за рат. Њихова сталешки недозвољена љубав бива сурово прекинута, Каролине рађа дете, упознаје харизматичну жену која води нелегалну агенцију за усвајање помажући мајкама да пронађу хранитељске домове за своју нежељену децу, одриче се сина, преузима улогу дојиље, али и спознаје шокантну истину о свом „послу”.

И тако почиње и развија се узнемирујућа прича о жени која се бори да пронађе љубав, али и осећај морала који је и у суровом Првом светском рату и у личном животу готово потпуно изгубљен. Прича је истинита. За потребе импресивног црно-белог филма шведско-пољског редитеља и професора режије Магнуса фон Хорна („Овде после”, „Зној”) названа с великим разлогом „Девојка са иглом”. И ово је један од озбиљнијих овогодишњих такмичара за „Златну палму” и филм који је наша дистрибутерска кућа „MegaCom Film – MCF” обезбедила за приказивање у Србији.

 У ексклузивном разговору за „Политику” у башти „Резидеала” Магнус фон Хорн објашњава своје двоструко европско држављанство.

– Ја сам Швеђанин, а сада сам и Пољак пошто сам тамо тек добио држављанство. Преселио сам се својевремено у Пољску да бих студирао филм и тамо сам остао.

Студирали сте на чувеној филмској школи у Лођу?

Да, а онда сам стекао међу колегама много пријатеља, оженио се и створио своју породицу. Снимам филмове и постао сам и професор режије на академији коју сам и сам студирао. Све је то живот.

Шведска, Пољска, а ево сада и филма који се тиче Данске?

Лепо је режирати на језицима који нису моји. За овај филм обратила ми се продуценткиња Малене Бленков, која је имала у рукама сценарио Лине Лангебек Кнудсен с којом сам и пре радио. На почетку је то била само идеја и замолили су ме да се укључим, а на крају смо је развијали веома дуго. Тако је почело и тако је Данска ушла у мој филм. То ми се допало, ствара одређену дистанцу, можда чак и неку врсту незнања, што вам даје слободу коју немате ако радите на свом матерњем језику.

Занимљиво, ово што видимо у филму је истинит догађај из прошлости зар не?

Да. „Девојка са иглом” је инспирисана истинитим догађајима у вези са најконтроверзнијим случајем убиства у историји Данске. Национална траума која одјекује кроз време и која нас и данас може подсетити на то шта значи затварати очи пред страхотама у друштву.

Створили сте неку врсту тужне, потресне бајке која је актуелна и данас?

Бајку за одрасле. У „Девојци са иглом” срећемо сиромашну жену која живи на тавану, принца на белом коњу за којег се испоставља да је кукавица, чудовиште без лица, али са златним срцем и вештицу у продавници слаткиша. Ово је стил који смо изабрали да користимо да испричамо причу која се догодила давно, давно, али се бави темом која нам је данас тако блиска. Тема нежељене деце, али и нежељених људи и шта са њима треба да радимо.

Главна јунакиња се бори да пронађе бољи живот, али који је прави начин да се то уради?

Хладан свет ствара хладне методе и Каролинеин морални компас лако губи правац. Добро изгледа лоше и обрнуто. Пратимо Каролине на путовању покушаја бекства од сиромаштва током којег она сазнаје да је лако флертовати са ђаволом, али да је за љубав потребан велики напор. Њен муж је изгубљен у рату, она доживљава понижавајућу романсу која води до нежељене трудноће. За жену као што је Каролине, живот постаје прави пакао и овим филмом сам желео да истражим да ли је могуће бити добар у паклу.

И? Да ли је могуће бити добар у паклу? Ту је и тема абортуса.

Тачно, али оно кроз шта смо прошли упутило нас је на емотивно путовање изван политике. Осетио сам жаљење и сумњу чак и да сам знао да смо урадили праву ствар. Каролине је покушала абортус, на крају родила дете које није желела и одрекла га се. У том њеном паклу постоји и нешто у њој што жали због те одлуке.

С моралне тачке гледишта да ли подржавате абортус? У Пољској у којој живите он је законски недопустив?

Увек сам био за право жене на избор и у том смислу подржавам абортус. У Пољској је десничарска влада увела неке од најстрожих закона о абортусу у свету, а посебно у Европи. Жене су принуђене да носе дете које чак нема шанси да преживи и то је мучење. Ако не постоји законска подршка женама у овако тешким ситуацијама, у сенци друштва се стварају алтернативе. Ово је и једна од главних тема филма.

Сценографијом и фотографијом постигли сте изванредну атмосферу и начинили право визуелно ремек-дело?

Увек ми је тешко да верујем у период-филмове, када треба да гледамо причу која се одиграла пре много, много година, у време Великог рата. Одлука да ово буде црно-бели филм је био начин да се овај стари свет поново створи. Да се осети и као да мало путујемо кроз време. То је био велики изазов. Инспирисала нас је фотографија из тог времена.

Можда и филмови немачких експресиониста?

Да, сигурно, али не само они. Свесно или несвесно у глави ми је било много референтних филмова. Једна од великих инспирација за мене је био филм „Оливер Твист” Дејвида Лина, па и филм „Човек слон” Дејвида Линча, затим и архивске фотографије које чува „Магнум” и фотографије Роберта Френка. Атмосфера у филму је и „дикенсовска” јер је то блиско атмосфери периода Првог светског рата и индустријализације. Какав је он ефекат имао на људска бића, на рад и на опоравак после. Морам да признам да је моја велика инспирација и сам Ингмар Бергман. Он ће увек бити у мојој глави.

Да је „Девојка са иглом” филм у боји, мишљења сам да не би имао овако „убојити” ефекат по гледаоце?

Мислим да сте потпуно у праву. Да је ово филм о ренесансном сликару или тако нешто, такав свет видим у боји, јер нам долази кроз слике. Али овај свет из Великог рата и свет жена, које су хтеле-не хтеле поднеле велике жртве, видим црно-бело јер нам је увек тако и представљан. Наша колективна сећања на тај период су црно-бела.

Ваш директор фотографије је Пољак?

Да, Михал Димек. Знате га и по изузетном сниматељском раду у филму „Е. О.” Јиржија Сколимовског. Већина из ауторског тима су Пољаци, па и изванредни сценограф Јагња Добеш, која је у Пољској створила Копенхаген из времена Првог светског рата.

Једино су главне глумице заиста Данкиње?

Јесу, изванредна Вик Кармен Соне која игра Каролине и светски позната и вољена Трине Дирхолм у улози те „вештице” из продавнице слаткиша у овој нашој тужној бајци.

Наставићете да тематски освајате различите земље?

Надам се да хоћу, волео бих да и даље повлачим конце из једне земље у другу. Да урањам и себе и гледаоце сваки пут у други језик, културу, окружење и епоху. Ово моје последње урањање носи са собом и дрхтаје страха, јер је и сама тема таква. Нешто другачије следећи пут.