Комунални проблеми житеља Вождовца

Руинирана и запуштена зграда биоскопа „Вождовац” већ двадесетак година служи само за качење рекламних и страначких порука, па тако недавно окачена страначка порука обећава „нови живот” старог биоскопа. Али од тога нема ништа, пошто је у домену приватне а не државне иницијативе и за то нема заинтересованих инвеститора. Оно што би ту, укључујући и празан плац испод биоскопа, могла да сагради државна иницијатива, а што треба свим становницима овог краја јесте дом здравља. Постојећем у Криволачкој улици не може да приђе огроман број пацијената који тешко ходају, који су стари, као и мајке с децом у колицима и то због 30–60 степеника којима се дому прилази преко ауто-пута и из Устаничке улице, а не постоји аутобуска линија која повезује улице Војводе Степе и Устаничку, где се, поред ДЗ, налазе и зграда СО Вождовац и милицијска станица.

Ваљда у овом делу Вождовца (од Ауто-команде до цркве па и даље) може напокон, од Другог светског рата, да се уложи неки динар и изгради нешто корисно. Ту не рачунам реконструкцију Улице војводе Степе, где комунална инфраструктура испод улице није мењана, а улица, односно тротоар, у доњем делу није проширена, мада је због тога, по сећањима старијих становника овог краја, вршена експропријација по неколико кућа у свим улицама које излазе на Војводе Степе од Ауто-команде до Улице краља Владимира. Да је реконструкција укључила и проширења, не бисмо изнад Ауто-команде имали тротоар ширине око 50 цм.

Ако неће да улаже држава, односно Град, хоће грађевински инвеститори, којима је Град дао одрешене руке да у овом крају раде шта хоће. Пре двадесетак година у једносмерној Улици Јове Илића, ширине око четири метра, преко пута ОШ „Карађорђе”, сазидан је комплекс зграда са по пет, шест нивоа. И онда је кренуло редом. У свим улицама које излазе на Војводе Степе, искључиво једносмерним, почеле су између породичних кућа да ничу зграде с приземљем, два спрата и високим поткровљем, што је био дозвољени стандард за овај крај. Онда су апетити порасли, па су, пре десетак година почеле да се зидају зграде с један, два нивоа вишка у односу на грађевинску дозволу и предвиђени стандард. Нико у Граду није реаговао на то, као ни на писане пријаве комшија. Напротив, сви овакви објекти озакоњени су по Закону о озакоњењу објеката, чак и они који су завршени пре годину-две, за разлику од породичних кућа у овом крају, чији су власници за породичне потребе подизали поткровља и који су, ко зна пре колико година, поднели захтеве за озакоњење. Они још чекају па немају право ни на субвенције за енергетску санацију за тај део куће.

Сада се у Улици Јове Илића зидају зграде са по шест, седам нивоа, а у уличицама с друге стране Војводе Степе стандард је промењен па се издају дозволе за приземље, три спрата и поткровље. За неколико година инвеститори ће опет почети да зидају незаконите нивое, надлежни ће вероватно и то да озаконе и тако редом. Све то на водоводној и канализационој мрежи изграђеној 1938. године. Све без контејнера за ђубре, јер нико у новим зградама неће контејнер испред зграде, али гомиле ђубрета знају да направе. Све то без иједног дрвета или травњака, осим покојег жбуна укалупљеног у дебели бетон и цемент.

И шта је позитивно у свему овоме ? Може ли „трка” за издавањем што више грађевинских дозвола за станоградњу у Београду ради повећања БДП-а да санира све негативне последице овакве политике? После ће да буде – што смо зарадили на мосту, платићемо на ћуприји. Можда би одговоре на сва ова питања могли да дају предавачи на Националној академији за јавну управу, педесетак метара удаљеној од биоскопа „Вождовац”, јер би полазницима академије указивали на овај крај Београда као пример како не треба да се ради.

Овакве грађевине се људима из породичних кућа надносе над кровове, прозоре и дворишта, заклањају им и сунце, и месец, и небо, тротоари испред кућа им се претварају у стална паркиралишта аутомобила станара ових зграда, дрвеће и биљке у двориштима које су засадили још њихови преци полако умиру, а помоћи ниоткуда. Али решења о порезу на имовину редовно стижу власницима кућа. Принцип да се део пореза врати заједници од које је наплаћен кроз изградњу инфраструктуре и слично као да не важи. Порез на куће утроши се на одржавање и енергетску санацију вишеспратница у Београду, што је предвиђено и законима који регулишу ову област, чиме се шаље врло ружна порука свима из кућа, нарочито у Београду. Зашто и докле овако?

Јованка Клипић,
Београд, Вождовац