Србије нема ни међу 500

Ни пре четири године, када је „Политика” једина код нас објавила ово истраживање, ниједан универзитет из Србије није доспео међу 500 одабраних у свету, а није, богме, ни ове. Подсетимо само на савремену крилатицу: Ко не напредује, он назадује.

Прва три места на тзв. шангајској листи одабраних у 2008. године запосела су, по обичају (и навици) три америчка: Харвард, Стенфорд и Беркли. Четврти је Кембриџ из Велике Британије, а Оксфорд је тек десети.

Ниједног српског, а тек први пут један из негдашње заједничке Југославије нашао се у престижном друштву – Љубљански универзитет.

Универзитет Ђијао Тонг из Шангаја (Кина) недавно је обелоданио свој уобичајени годишњи преглед 500 врхунских високошколских установа, утемељен на неколико показатеља академског и истраживачког успеха: броју свршених студената и професора добитника Нобелове награде или Филдсове медаље (за изванредна постигнућа у математици научницима до 40. године), броју истраживача чији се научни чланци (радови) редовно цитирају у другим научним публикацијама, броју објављених у најугледнијим научним часописима „Нејчер” и „Сајенс”, броју чланака који су наведени (индексирани) у најважнијим научним базама и академском успеху у односу на број стално запослених професора.

Поглед у мађарска леђа

Када све то зброји у бодовима, три водећа су: Харвард, Стенфорд и Беркли. Четврти је Кембриџ у Великој Британији, а места од петог до деветог заузимају поново високошколске установе из САД, док је британски Оксфорд пао на десето место.

Међу стотину нашла су се 33 европска, 58 америчких (од чега је пет канадских, остатак из Сједињених Држава), четири јапанска, три аустралијска и један израелски.

Када су истраживачи узели у обзир укупан збир становника поједине земље у односу на број врхунских универзитета, показало се да – иако их САД има највише међу 500 – по један долази на тек сваких 1.900.000 милиона Американаца. У Шведској са 11 на листи (од чега су четири међу првих сто), по један долази на сваких 822.000 људи. Слично је и на Новом Зеланду, у Финској и Швајцарској, а близу су Норвешка и Данска (1.160.000 милиона и 1.370.000 милиона житеља).

Једини из бивше Југославије на најширем списку (500) први пут се нашао Љубљански универзитет (Словенија), коједели од 402. и 503. места (тако се разврставају) са италијанским у Павији и Сијени, немачким у Фрајбургу, шпанским у Севиљи и тако редом. И ниједан једини из неке друге некадашње југо-републике.

У дотично набрајање увршћена су, међутим, два мађарска (ЕЛТЕ у Будимпешти и Универзитет Сегедин), један чешки (Карлов универзитет у Прагу), два пољска и само два руска. Насупрот томе, Данска са становништвом од око 5.500.000 милиона има их шест, а Швајцарска са око 7.500.000 милиона житеља – осам. Упоредите ли то с бројем становника Србије видећете да – статистички гледано – она има довољно људи, али не задовољава ниједан други захтев на почетку наведен.

За знањем, а не за крухом

Имајући у виду да је сразмера између развијености неке земље и научне изврсности више него очигледна, ваља се запитати када ће се (а не колико) први домаћи појавити на поменутом списку. Можда је први услов допола већ испуњен – укупан број свршених високошколаца, али ко зна колико дуго ћемо чекати на првог нобеловца или филдсовца. Вероватно дуже него Црногорци на Ђекну.

Какве поуке (и поруке) можемо да извучемо?

Прво, мало се улаже у науку (и технологију) и високо образовање, тако да ће Србија – уколико то не промени набоље – све више заостајати и све чешће се суочавати са „одливом мозгова”. Научноистраживачки изазов је, према свим досадашњим испитивањима, најпречи разлог одласка наших даровитих високошколаца у свет. У овој врсти исељавања није пресудна мудрост „Трбухом за крухом”, већ „Главом за знањем”.

Друго, нема научног напретка без одличних, а такви се одгајају на признатим универзитетима. Министарство за науку је тек пре неколико година први пут сачинило редослед истраживача који је, у највећој мери, одредио научни допринос на основу цитирања, а изабрани су и новчано награђени. Претходних деценија је научни учинак (и напредовање) оцењиван по ко зна којим мерилима, често су пресуђивале идеолошке, политичке, личне и свакојаке наклоности.

Треће, свеопшти (друштвени) бољитак није остварив без високог вредновања знања и образовања; узалуд политичари најављују „чаробне штапиће” којима ће убрзати наш корак у будућност. У Европу (и свет) Србију једино могу да уведу високообразовани и технолошки описмењени људи. Ко то не схвата, сваким даном и изјавом одвлачи нас у мрачну прошлост, а не одводи у – светлу (европску) сутрашњицу која се ионако нештедимице обећава.