Апстракције Милоша Бајића

Изложба истакнутог уметника и дугогодишњег професора Факултета ликовних уметности у Београду, Милоша Бајића (1915–1995), посвећена оном сегменту његовог богатог и стилски разнородног сликарског опуса којим је, међу првим послератним сликарима на београдској сцени, закорачио из подручја асоцијативног сликарства у поље апстракције од вечерас у 19 сати биће пред нама у престоничкој Галерији Рима.

Десетак капиталних дела дочекиваће публику до 24. јуна – Бајићева амблематска дела шесте и седме деценије 20. века осветљавају његове историјске позиције у српској уметности друге половине 20. века, као сликара који се у духу савремених европских тенденција, а пре свега оних Нове париске школе, међу првима на овдашњој сцени удаљио а затим и сасвим напустио референце на предметни свет у корист аутономног света слике. Резултат су биле репрезентативне слике које су за изложбу позајмљене из породичне заоставштине и приватних колекција, а међу којима су и поједине представљане на изложбама Децембарске групе (1955–1960), као и на првој Бајићевој изложби посвећеној апстракцији 1958. године.

Подсећајући на периоде тегобног живота уметника и тешку личну судбину, Сава Степанов, историчар уметности у каталошком тексту истиче и детаље његовог образовног пута, у који се уденула и „Политика” – током средњошколске праксе баш у нашем листу упознао је Пјера Kрижанића који га је, видевши његове цртеже, подстакао да се ликовно образује. „Могућност континуираног бављења сликарством донело је Милошу Бајићу узвишени осећај слободе којем је тежио свим својим бићем”, пише он и подсећа на Бајићев изложбени ангажман у домену логорских цртежа, портрета, аутопортрета, пејзажа и актова који су најчешће били експресионистичког карактера, доминантне гестуалности и интензивног колорита, после којих је, а након неколико путовања у Француску и Италију, отишао у апстракцију.

„Заправо, снажна и неутажива потреба за слободом, како у животу тако и у Бајићевој сликарској пракси – одводи га до апстракције”, оцењује Степанов, док је сам сликар о говорио о томе као о поступно појачаној радозналости у ослобађању ликовног израза. „Имао сам визију и тражио начин како да се ликовно изразим. Шта ме је заправо привукло апстракцији? Напуштање предмета. Осећао сам да ме мотив спутава...”, забележене су Бајићеве речи.

„До апстрактног сликарства Милош Бајић је доспео у тренуцима када је бројним актерима тадашњег српског сликарства циљ био сличан, али помало недостижан – доспети до апстракције која је у нашим уметничким приликама, заправо, важила као синоним за модернистичку уметност. Мада је чињеница о његовом апстракцијском првенству спорадично запажана и бележена у оновременској ликовној критици, Бајић је био међу учесницима изложбе ’27 савремених сликара’ на другој Ликовној јесени у Сомбору (1962) која, по Лазару Трифуновићу, важи за најкомплетнији изложбени преглед тадашњег апстрактног сликарства у Југославији“, истиче Степанов, закључујући да је Милош Бајић на један доиста импресиван и дубоко персонализован начин остварио своју сликарску филозофију и поетику.

„У потресном и упечатљивом опусу цртежа из логора те у импресивном сликарском циклусу посвећеног властитим трауматичним реминисценцијама на боравак у Маутхаузену, баш као и у аутентичним апстрактним сликама, овај уметник је успоставио ангажовани став и јасан однос према свету и времену у коме је живео”, сматра Степанов.

Подсетника ради, Милош Бајић након рођења у Ресановцима код Босанског Грахова, од 1922. године живео је у Београду где је завршио основу школу, гимназију и Учитељску школу (1935). Похађао је сликарски курс код Петра Добровића (1935) и завршио прву годину Уметничке школе у класи Бете Вукановић (1936/37). Радио је као учитељ у Македонији (1937–1940). По избијању Другог светског рата прикључио се Ваљевском партизанском одреду (1941). Највећи део рата провео је у тешком заробљеништву, најпре у логору на Бањици у Београду (1942-1944), а потом у нацистичком концентрационом логору Маутхаузен (огранак Ебензе) у Аустрији (1944–1945). По завршетку рата уписао је другу годину студија на Академији ликовних уметности у Београду (1946) где је и дипломирао, а затим завршио специјални течај у класи Марка Челебоновића (1949). У истој установи радио је као асистент, доцент и професор све до пензионисања (1949–1979). Самостално је излагао од 1952. године. Био је члан групе Самостални (1951–1955) и Децембарске групе (1955–1960). Један је од оснивача уметничке колоније у Бачкој Тополи (1953). Организовао је Грожњански декамерон (1968) и рад Мале галерије (1980) у Грожњану. Објавио је књигу „Маутхаузен 106621” (1975). Добитник је више награда, одликовања и друштвених признања. Аутор је фресака, мозаика и керамика у Малом Иђошу, Гунарошу, Београду, Бачкој Тополи, Суботици, Новом Грахову и Ресановцима, а његова дела чувају се у Народном музеју, Музеју савремене уметности, Музеју Града Београда, Музеју Цептер у Београду, Поклон збирци Рајка Мамузића у Новом Саду и другим музејима у Србији, као и у угледним јавним и приватним колекцијама у иностранству.