Екскурзије, опет...

Још једна лоша вест је управо стигла са екскурзија српских ђака: матуранти из Србије крали у Верони. Неминовно се намеће питање да ли екскурзије треба укинути? Мишљења у јавности су подељена. Они који су противници забрана објашњавају да се на тај начин ништа неће постићи, да ће тако и добра деца, а она су у већини, бити кажњена, да су школска путовања за многе једини „прозор у свет”…

Нашу државу већ дуже време „бије лош глас”, па се у иностранству одмах очекују проблеми чим се чује да стижу ученици из Србије. С друге стране, евидентно је да се неки наши ученици не понашају цивилизовано. За то, међутим, не можемо искључиво њих осуђивати. Требало је да их наставници и родитељи науче лепом и одговорном понашању. Не треба занемарити ни улогу медија, пре свега, електронских који кроз разне емисије и филмове нуде насиље као пожељан облик понашања. И поједини политичари, представници власти од локалног до државног нивоа, својим понашањем неретко промовишу обест, дрскост, силеђијство…

Догађа се да се и родитељи запање када чују шта је њихово дете урадило. Рецимо, матуранти који су у Верони крали имали су доста пара. На то их дакле није натерала немаштина, већ, како то педагози објашњавају, жеља за доказивањем. Тинејџери се радо надмећу, хоће да се праве важни, мењају понашање када су далеко од куће и када су у групи.

Наставници, ђаци и представници туристичких организација су ти који треба да открију шта се на путешествију заиста догађало. А свима њима је у интересу да се сви прекршаји прикрију, како би се на екскурзије и даље ишло. Зато се о томе шта се све на ученичким путовањима дешава сазна тек онда када неко буде ухапшен, протеран из земље, повређен или када у земљу стигне ковчег.

У многим државама ђаци на екскурзију могу да иду само у оквиру граница своје земље. Уз то и они и наставници имају одређена задужења. Тамо су деца истовремено и у улози водича и у улози истраживача, а сазнања која на путовању стекну морају у школи да покажу, и то пред наставницима, директором, родитељима и другим ђацима, учествујући у школском квизу. Тако да на школским путовањима немају, ни деца, ни професори вишак слободног времена, па су смањене могућности за несташлуке. Сличне радне обавезе требало би убудуће на екскурзијама да чекају и наше ђаке. Тако бар пише у упутству као пратећем документу новог правилника о екскурзијама који ускоро треба да ступи на снагу. Али, питање је да ли ће се његове одредбе доследно и примењивати. То је и до сада са свим „правилима игре” био проблем.

Упркос свему томе, не треба очекивати да ће екскурзије забранити. Треба се сетити ђачких протеста када је то пре петнаестак година ондашња просветна власт покушала да уради. Ученици су и тада у борби за екскурзије имали потпору и професора и родитеља.