У финалу Купа Србије игра изгубила од „навијача”

Одиграно је финале Купа Србије у фудбалу. За разлику од највећег броја утакмица, па и тзв. дербија у лиги, фудбал који смо гледали био је прилично квалитетан. С те стране нема примедби. Међутим, понашање „навијача” оба клуба (откуд навијачи Војводине у том колу?) било је скандалозно. Пре свега „навијача” Црвене звезде, који су за мене (навијач сам Звезде више од 60 година) убедљиво најгори, најекстремнији, најнеспортскији, најдивљачкији. „Чувени 12. играч” тима, како то често подвлаче чланови руководства, тренери и играчи без свог ја. И ово финале показало је, по ко зна који пут, да је фудбал у Србији талац најекстремнијег дела друштва.

У финалу је било, мислим, девет прекида због димних бомби и бакљи, који су трајали најмање десетак минута и потпуно нагрдили зачуђујуће добру игру и значај саме утакмице. Дивљаштво на трибинама само је потврдило чињеницу да држава не жели и не може да се обрачуна с хулиганима и криминалцима на стадиону, на који они долазе да се бију и прекидају игру јер их фудбал не интересује.

Шта је финале још показало и потврдило? Пре свега да руководство Црвене звезде ништа није учинило, јер то не жели, да бар најосновније едукује „навијаче”. Не сећам се да је ико од њих, на челу с директором, затим ни застрашени играчи, који се боје постројавања и скидања дресова пред „навијачима”, осудио дивљаштво на трибинама, које је однело толико новца због казни. Не сећам се да ли је икад неко из Звезде објаснио како је могуће да се, поред, како кажу, ригорозних контрола, огромна количина пиротехнике сваке боговетне недеље налази испод седишта „навијача”, пре свега на Северу. Једино објашњење које не вређа интелигенцију људи који на стадион долазе да уживају у игри, јесте да се пиротехника уноси са знањем руководства клуба и управе стадиона. Из страха, али и других опипљивих разлога, морају да „улазе у посао” с хулиганима и криминалцима.

Суперлигом и другим лигама у нас руководи ФСС, такмичарске комисије и судијска организација. Да ли ико може да каже да је неко из фудбалског савеза и друге две институције икад, осим уопштених фраза, осудио дивљаштво на трибинама и предложио и применио решење за ову ситуацију, која је све гора? Ја се не сећам. Шта судијска организација има против, нпр. оваквог драконског упутства судијама: прва бакља или слично – судија мора да заустави игру, упозори делегата да ће испразнити трибину, па је код поновљеног случаја и испразни, или једноставно прекине утакмицу и с колегама оде у свлачионицу.

Медији су важан чинилац, не само у спортској сфери друштва. Задатак им је да пре свега информишу, објективно, непристрано и стручно. Медији и едукују читаоце и гледаоце. Да то није увек тако, сведочи и репортер ТВ Арена, који је преносио финале купа и рекао да је те вечери све било „лепо и красно” – стадион, игра, атмосфера и гледаоци на трибинама. Ни речи о прекидима, бацању пиротехнике, велике количине папира, угрожавању играча, посебно оба голмана, због чега је утакмица трајала бар десет минута дуже... Да ли се и он плаши реакције и да ли је свој посао објавио како треба?

Финале је било и прошло са свим оним добрим и лошим што је донело. Ружно се поновило по ко зна који пут, без знакова наде да би могло да дође до промене. До ње ће доћи само променом укупних друштвених околности у којима се живи и у којима се игра фудбал.

Слободан Милић