Америка нема одговор на пројекат „Појас и пут”

Већина Американаца не зна превише о кинеском пројекту „Појас и пут”. Америчка влада се полако будила пред чињеницом да Кина преко пројекта „Појас и пут” стиче велики дипломатски утицај широм света. Мислим да америчка влада није толико забринута због економског аспекта „Појаса и пута”, који је у неким земљама дао позитивне ефекте. У Србији, колико могу да разумем, економски утицај је био позитиван. У Африци, неки железнички пројекти су били добри, неки не... САД су забринуте због дипломатских способности Кине да глобално добије толико гласова подршке поводом мноштва различитих тема: људских права, примене стандарда телекомуникација… и кад су бирани за предводнике агенција и тела Уједињених нација... САД нису баш у стању да се такмиче с „Појасом и путем” због нашег другачијег економског система, а у исто време САД и немају план да се такмиче, каже у интервјуу за „Политику” Ендру Нејтан, професор политичких наука на Колумбија универзитету у САД.

Ако бисмо користили језик емоција, како бисте описали, шта Америка осећа према Кини?

Разочарање, или има осећај издаје. Амерички политички систем имао је став да смо ми љупка и успешна цивилизација, а кад нас Кинези упознају, пожелеће да буду као ми, биће наши пријатељи. Испоставило се да Кинези имају сличан поглед на себе – такође мисле да су симпатични и да би, кад их људи упознају, волели да буду као они. Показало се да Кинези следе своје интересе и да на САД гледају као на претњу сопственој сигурности. Американци су се осећали несхваћено.

Да ли је то веровање било наивно, с обе стране?

Да. Ја сам професор политичких наука, верујем у реализам, верујем да свака земља следи сопствене интересе и да те интересе види са своје тачке гледишта. Наивно је мислити да ће неко веровати да су његови интереси идентични с нечијим другим.

Утиче ли економски раст Кине на америчке бираче, односно на исход предстојећих председничких избора у САД?

Економиста МИТ-а Дејвид Аутор развио је теорију „кинеског шока”, на темељу чињенице да је Кина, након што је примљена у Светску трговинску организацију 2001. године, преузела толико много индустријске производње код себе, а потом извозила у САД. То је довело од великог губитка радних места у индустријској производњи у САД, где је мноштво Американаца имало обезбеђен, оно што ми зовемо „добар посао за средњу класу”. Ти Американци касније нису другде могли да нађу једнако добар посао. Ови Американци су стога гневни, а ту, верујем, Трампов популистички покрет добија подршку. Не знам ко ће победити на предстојећим председничким изборима, али Трамп ће добити значајан број гласова. Да, мислим да то утиче на предстојеће изборе.

У каквом су стању привреде САД и Кине?

Америчкој економији иде добро, инфлација се смањује, без рецесије, стопа раста је око 3,2 одсто, берза руши рекорде… Америчка економија стоји добро у поређењу с другим напредним економијама. С друге стране, ми у ствари не знамо у каквом је стању кинеска економија. Привредни раст је званично 5,2 одсто. Али, заиста нико не верује званичној кинеској статистици. Поједини експерти унутар Кине потврђују 5,2 одсто. Други стручњаци, изван Кине, тврде да је привредни раст тамо нула одсто и притом указују на стање дугова, ситуацију с некретнинама, демографске трендове, ефекте климатских промена, несташицу воде... Може се рећи да ће се кинеска економија дугорочно суочити с озбиљним изазовима.

Да ли Америка дели забринутост Брисела да би Кина могла да „деиндустријализује” Запад поплавом јефтине робе и напредних техничких решења?

Помислио сам да ће Американци предњачити у тој анксиозности, а да ће Брисел следити, још не сасвим уверен... Рекао бих да се деиндустријализација већ догодила у Америци, спомињали смо то раније. Сада постоји забринутост да ће Кина спречити реинустријализацију САД, и то у новим технолошки напредним областима, где би производња електричних возила могла да буде пример. Тако се догађа да америчка влада данас више интервенише у економији него што је то раније било случај, и то преко тарифа, субвенција, пореских олакшица... Да, САД све више користе индустријску политику, некако се моделирају по моделу Кине, не до краја, али помало.

Гура ли амерички трговински протекционизам Кину у наручје Русије?

Не. Русија је гурнута у наручје Кине америчким санкцијама због рата у Украјини. Кина има користи од односа с Русијом... Наши креатори политике схватили су да се тако нешто може догодити, али су се надали да ће то спречити и до сада су успевали да спрече Кину да продаје оружје Русији. Сада Кинези говоре да продају компоненте оружја, што је разочаравајуће. Али, није да није било очекивано. Креатори политике уздали су се у претњу санкцијама против Кине.

Да ли је Кина тиме уплашена?

Овде говоримо о Си Ђинпингу и његовом кругу. Мислим да се Си Ђинпинг ничег ту не плаши, али не воли америчке санкције. Кинези су се иначе показали као веома ефикасни у суочавању с америчким санкцијама. Узгред, санкције САД и нису баш тако ефикасне.

Током недавне турнеје по Европи, Си Ђинпинг је помињао „пријатељства за сва времена и за нову еру”. Недавно, приликом првог тројног састанка између Кине, Јапана и Јужне Кореје од 2019, Пекинг је наговестио „нови почетак”. На другом крају света амерички председник Џозеф Бајден говори о „новом добу жустре демократије”. „Нова ера” из Пекинга, „ново доба” из Вашингтона. Да ли ми остали овде нешто пропуштамо? У какав то период улази свет, судећи по овим најавама Америке и Кине?

Верујем да кад лидери Америке и Кине говоре овако о „новом добу”, „новим почецима”... то су речи. Рекао бих да је свет кратко време живео у периоду доминације САД и да је свет с америчке тачке гледишта био безбедно место, где су сви били срећни. Налик на крај историје. Али ствари се стално мењају. Кина је у успону. Русија је напала Украјину. САД су поларизоване. Ту су и разорне климатске промене, суочили смо се с првом у низу глобалних пандемија... Бринем за свет који ће моја деца, двадесетогодишњаци, наследити. Биће то вероватно много горе место него што је данас, делом због сила природе, делом због људске природе.

Да ли ће „мање земље” једног дана морати да бирају: или Америка или Кина?

Не. Силе ће наставити да се такмиче. Остале, мање земље, свака ће за себе гледати своја геополитичка, стратешка, економска, културна добра... све што имају како би покушале да што боље сачувају што више своје аутономије. Извесне земље мораће да бирају, на пример Северна Кореја, Јужна Кореја... Русија је већ изабрала.

Свака земља цени своју аутономију и верујем да ће већина земаља успешно прећи танку линију. Грчка то ради. Србија то ради, ви не бирате стране, имате добре односе и са САД и са Кином.

Да ли је то добро за нас?

Боље је за вас, него зависити само од једне стране и давати толику контролу једној спољној сили.

Хоће ли нам дозволити?

Не могу упасти код вас. Не могу да санкционишу све на свету. Они су везани једни за друге.

Кина сучена са бројним изазовимаРуководство НР Кине на челу са Си Ђинпингом суочено је са бројним и комплексним иѕзазовима како на унутрашњој сцени, тако и у међународној арени, где Америку доживљавају као кључну претњу. Осећају се политички несигурним, војно и економски такође, а свакако и у домену људских права, и стога предузимају разне иницијативе, а једна од њих је и „Појас и Пут“, истакао је професор Нејтан, стручњак за кинеску спољну политику у четвртак, током Округлог стола у амбасади САД у Београду.