Мушки принцип и женска снага

77. КАН

Кан – Француски редитељ и сценариста Жак Одијар, током низа година вишеструки је кански лауреат. За филм „Дискретни херој” 1996. освојио је награду за најбољи сценарио, за „Пророк” 2009. Гран-при, за „Дипана” 2015. „Златну палму” за најбољи филм, а на 77. Канском фестивалу за филм „Емилија Перез” уручена му је Награда жирија (Jury Prize) и „палма” за најбољу женску ролу која је припала ансамблу Одијарових глумица у саставу: Адријана Паз, Зое Салдана, Селена Гомез и Карла Софија Гаскон.

У ексклузивном разговору за „Политику” (интервју „Политици” је својевремено дао и поводом канског наступа филма „Рђа и кост”), Жак Одијар, који је својевремено боравио и на Кустендорф фестивалу и добио награду „Дрво живота” за будуће филмове, говори сада о настанку идеје за стварање криминалистичко-мелодрамско-трилерског мјузикла чија је насловна јунакиња трансродна особа. Некадашњи мексички картелски нарко-бос Манитас дел Монте променио је пол, јер је то одувек желео и постао Емилија, жена која се посвећује помагању жртвама насиља... И овај филм је за дистрибуцију у Србији и региону откупила наша дистрибутерска кућа „MegaCom Film- MCF”, с намером да га ускоро приказује и на фестивалима и у биоскопима, у којима су Одијарови филмови увек били радо гледани.

Јасно је да ово није „Ла ла ленд”, јесте – има и певања и плесања, али и политике и све је то спојено у једно, откуда таква идеја?

Верујем да када морате да се бавите озбиљним темама онда је боље да то чините кроз певање и играње, људи ће то онда боље разумети. Морате пронаћи сопствену добру дистанцу од догађаја и теме, јер када се превише приближите онда можете да снимите документарни филм о транс идентитету или о Мексику у којем цвета насиље. Пре неких шест година прочитао сам роман Бориса Разона „Слушај” и негде на његовој половини појављује се лик трансродног дилера дроге који жели да се оперише и постане жена. У роману тај лик није развијен, али је он постао почетна и главна тачка мог филма.

Јесте ли ово првобитно замислили као оперу, можда нешто и налик на мексичке „сапунице”?

Нисам у глави имао мексичке „сапунице” иако у филму имам и мелодраму, али пошто ми тешко иде са „лошим момцима” мелодрамски тонови били су добро решење. Када сам током пандемије и изолације идеју ставио на папир, то је више личило на либрето за оперу него на сценарио. Јесте да сам својевремено заједно са композитором Александром Десплом размишљао да радимо оперу, нешто као нашу верзију „Кармен” Питера Брука, али сам од тога одустао.

Када сте преломили да „Емилија Перез” буде филмски мјузикл?

Када сам схватио да је тај мој написани „либрето” могуће и музички развијати. На препоруку мог продуцента, који је и сам љубитељ музике, обратио сам се Клемену Диколу, његова сапутница музичарка Камил придружила нам се као текстописац и тако смо се у мојој кући ван Париза сакрили, заједно са мојим косценаристом Томасом Бедигеном, и почели да радимо.

Када је све то прерасло у филмски сценарио?

Када сам почео да развијам ликове и када сам лик адвоката из Разоновог романа претворио у младу, амбициозну, бескрупулозну, циничну и црнопуту Риту, чији лик има велике потенцијале за развој и обрте. Ту улогу сам поверио Зое Салдани и она је одиграла фантастично. Тек када је сценарио коначно добио и призвук филма ноар, уз мелодраму, комичност, неку врсту теленовеле и мјузикла, почели смо са снимањем. 

Како сте се одлучили за Селену Гомез?

Упознао сам је једном у Њујорку и причали смо о њеној улози у филму Хармонија Корина. Нисам тада много знао о њој, али када је кренуло да се ради на кастингу за десет минута сам препознао да је она прави избор. Смешно је било што сам мислио да она говори шпански, али испоставило да га не зна, да јој је енглески матерњи језик, али смо и то брзо решили.

А како сте решили уговоре са америчким глумцима због њиховог штрајка и нових правила?

Није било проблема јер је ово француски филм, чија се радња догађа у Мексику иако тамо није сниман, а глумци говоре на шпанском. Филм је највећим делом снимљен у Паризу. Дакле, правила која важе за рад у Америци у случају мог филма нису важила ни за Селену ни за друге, па проблема није било.

Причате о Мексику, а нисте снимали у њему?

Путовао сам у Мексико пре неких 25 година и ишао тамо много пута од  севера ка југу, истока ка западу. И могао сам да идем свуда, све је тада било нормално. Сада постоје места где више не можете да идете, свакодневно киднапују чак и новинаре, докторе, бизнисмене, банкаре, њихове жене, децу. Много је тамо смрти, а ја сам ужаснут могућношћу да та земља може да изгуби своје демократске корене.

Већина ваших филмова говори о наслеђу насиља што је и случај у „Емилији Перез”, али и о очинству што и овде видимо али на другачији начин?

Да, као да ме прогањају те понављајуће теме очинство и насиље, односно како да се решите насиља очева као наслеђа. У овом новом филму бавим се и питањем мушкости као интегралног нуспроизвода насиља, али и искупљењем. Емилијин лик, дакле лик мушкарца, некадашњег нарко-боса  који је променио пол, и даље је суочен са насиљем. То је тешко и неизвесно путовање, то удаљавање од циклуса насиља, а на крају је било или да изгубите живот или да преживите и лик Манитаса који је постао Емилија одабрао је да проба да преживи и да задржи своју децу и супругу у својој близини.

И глумица Карла Софија Гаскон која игра Манитаса и Емилију је после промене пола задржала своју породицу?

Да, и са њом сам сјајно сарађивао. Што се тиче Карле када сам је упознао и одабрао на кастингу нисам претходно превише истраживао нити сам имао академско знање о питању трансродних особа. Знао сам да ми је потребан неко ко уме да одигра такву особу, уме да плеше и пева, а Карла је на кастингу све то умела. Она је већ прошла искуство родне транзиције. Некада је била глумац Карло, а сада као Карла само је наставила да се бави својом професијом. После кастинга мејловима сам јој постављао питања, врло једноставна и кратка, а она ми је давала веома дуге одговоре који су ми много помогли у разумевању проблематике промене пола, операције и тог осећаја заробљености особе у погрешном телу. Била је о свему веома отворена и ја јој се дивим. Она је овде са својом женом и својом ћерком и ко сам ја да као обичан мушкарац са мало фантазије судим о њеном животу. Дубоко јој се дивим. 

Ово је ваш трећи филм у којем се не говори вашим матерњим језиком, у „Дипану” се говорило на тамилском, у „Браћи Систерс” на енглеском, у „Емилији Перез” на шпанском?

Када радим на језику који не говорим добро, или га не говорим уопште, моја веза с филмским дијалогом постаје искључиво музичка, тачније – мелодијска. На француском се фокусирам на синтаксу, избор речи, интерпункцију и све детаље који су у случају рада на страном језику готово бескорисни.

Како сте се превазишли језичку баријеру са глумцима?

Када би постало претешко, користио сам преводиоца. Али са глумцима и глумицама комуникација је увек више нешто попут и знаковног и језичког есперанта. Уживао сам у раду с њима сваки дан и није нам било тешко да се разумемо.

На Кустендорф фестивалу вам је Кустурица својевремено уручио награду „Дрво живота” за будуће филмове, да ли је ово тај?

Ха, ха, изгледа да јесте, мада сам после 2016. године када сам добио „Дрво живота” снимио и „Олимпијаде”, али је „Емилија Перез” боље прошла.