Беше некад шема...

Једна посланица из редова опозиције иронично је приметила у понедељак увече да су уважени представници народа напустили скупштинску салу вероватно да би гледали „Операцију тријумф”. А без све шале, мисли ли ико озбиљно да ће народ сам у ударно вечерње ТВ време преносе из скупштине претпоставити другим ТВ садржајима – квизовима, серијама, фудбалским утакмицама, певачким ревијама, политичким интервјуима, естрадним причаоницама какав год да је квалитет истих.

Неко други треба да размисли о томе чему ноћне седнице Народне скупштине са тек педесетак дремљивих посланика у клупама, зашто се у том дому дани троше на утврђивање дневног реда и процедурална питања па се о суштинским темама расправља ноћу, какав је учинак поноћних монолога о, рецимо, ребалансу буџета, пред замореним председништвом и тек неколицином махом страначких колега истомишљеника. И не само због тога вреди се запитати колико је овакво директно (а механичко) ТВ праћење парламентарних заседања неопходно као обележје демократског устројства у Србији, а колико (и да ли је уопште) подстицај одговорном, сврсисходном и ефикасном раду скупштинског пленума.

Радио-телевизија Србије, пак, мораће поново да проблематизује своју спремност да излази у сусрет жељама парламентарних политичких партија поводом директних ТВ преноса из Народне скупштине. Њихова учесталост, обим и трајање опасно нарушавају програмску шему и онемогућују РТС-у да пласира јавности редовне емисије у које су уложени време, труд и новац. И кад је реч о емисијама које се могу одложити или пласирати са закашњењем, чињеница је да оне ван планираног термина, самим тим и предвиђене циљне групе, губе на ефекту и значају. Штета коју тиме трпи РТС и неправда која се тиме наноси ауторима и учесницима програма нису једине лоше последице. Како преноси из Скупштине заузимају Други канал, намењен по правилу програмима специјализованог типа, образовним и културним, затим мањинским групама, деци, школарцима, поклоницима уметности, број оштећених и ускраћених у сате директних скупштинских преноса никако није мали.

Некад је дневни програмски распоред емисија, такозвана шема, био законитост која сведочи о професионалности ТВ куће, а строго придржавање утврђене сатнице знак поштовања према публици којој се телевизија обраћа. Мало кога то данас обавезује, а произвољног третирања шеме има свугде. На комерцијалним каналима ремете је предуги и пречести рекламни блокови, а на јавном сервису скупштински преноси и спорт. И док се код овог другог ипак може планирати унапред (и датуми и бар оквирно трајање), са скупштинским догађањима у том погледу нема никакве извесности. Стога је бесмислено упорно недељно, па чак и дневно најављивање програма РТС 2 кад гледалац не добија ни по садржају ни по сату оно што му је обећано.

РТС рескира да му скупштински преноси растерају публику с Другог канала – сем ако тумбање шеме не зауставе сами гледаоци одлуком да затраже растеривање посланика с малих екрана.