Учила сам да пишем да бих написала причу о свом оцу

Када писац у веома кратком року добије титулу једног од десет најпродаванијих аутора „Њујорк тајмса”, „Ју-Ес-Еј тудеја” и „Сандеј тајмса”, а „Вашингтон пост” књигу тог аутора прогласи најбољим трилером године, онда свакако можемо говорити о светској књижевној сензацији. Управо овакав ток ствари догодио се Данијели Трусони, америчкој књижевници, чију је књигу „Мајстор загонетки” недавно објавило „Вулкан издаваштво” у преводу Владана Стојановића.

У интервјуу за „Политику” бестселер ауторка открива како је почела да пише, шта је планетарна популарност променила у њеном животу, колико јој је у писању помогло лично искуство читања књига и зашто су трилери и мистерије постали њена литерарна опсесија.

Књигу „Мајстор загонетке” писали сте три године. Који део тог очигледно компликованог процеса је био најизазовнији?

За мене писање књиге није линеаран процес. Не почињем на првој страни и пишем до краја. Књигу „Мајстор загонетке” заправо сам почела пишући о Џес Прајс, коју јунак књиге коју сада имате у својим рукама среће у затвору у Њујорку. Била сам фасцинирана том причом и о томе сам заправо написала много више од онога што је завршило у роману. Али након што сам написала тих 150 страница, схватила сам да ми је потребан много динамичнији лик, неко ко би могао да реши загонетку њеног живота. И тада сам почела да развијам лик Мајка Бринка, који је постао главни јунак књиге. Такође, ова књига је пуна тема за које нисам стручњак, као што су Кабала и историја израде лутака, зато ми је било потребно доста времена за истраживање.

Да ли је прича о Џес Прајс, која је осуђена на 30 година затвора, и Мајку Бринку, који има моћ да решава најкомпликованије загонетке, потпуно измишљена или је делимично заснована на стварним искуствима?

То је комплетна фикција. Наравно, постоје елементи који су засновани на искуствима људи које познајем и на догађајима из стварног живота. Мајк Бринк, на пример, има нешто што се зове синдром стеченог саванта. У питању је постојећи, веома редак медицински поремећај који је развило 50 до 75 људи. За оне који нису читали књигу, објаснићу да синдром стеченог саванта означава трауматску повреду мозга која особи оставља јединствен и изванредан ментални дар. На пример, неки људи који имају овај поремећај развијају чудесну способност цртања или свирања клавира. За Мајка Бринка то је решавање загонетки. Дакле, иако не познајем никога ко има овај поремећај, овај лик је заснован на стварним људима.

У вашој књизи значајан део заузима јеврејска митологија. Откуд интересовање за ту област?

Када сам почињала да пишем књигу „Мајстор загонетки”, заинтересовала ме је идеја о уклетим луткама и могућности да порцеланска лутка из 19. века ухвати дух и „оживи”. Ту сам нашла аналогију с причама о големима. Као писац волим да постигнем да читаоцу наизглед невероватне ствари изгледају апсолутно могуће. Људи који читају рукопис ме понекад питају да ли су се ствари о којима пишем заиста десиле. Кажу да су гуглали и истраживали док су читали књиге и да ствари о којима пишем, иако знају да анђели не ходају међу људима као што то описујем у првом роману „Анђеологија”, доживљавају уверљиво. То је управо оно што сам желела да постигнем и у књизи „Мајстор загонетки”. Такође, увек сам уживала да користим религиозне и митолошке приче као подршку елементима фикције у својој причи. Свиђа ми се текстура и дубина коју то ствара. И сама сам фасцинирана историјом религије. Али мада је то за мене, да тако кажем, природно место, нисам очекивала да ћу за потребе ове књиге месецима бити затрпана књигама о Кабали. Све то донело ми је једно значајно искуство.

Ваша књижевна каријера није почела белетристиком. Прва књига је фактички била мемоарска, о вашем односу с оцем. Како сте одлучили да напишете трилер пун мистерије, што „Мајстор загонетке” у суштини јесте?

Као што рекосте, моја прва књига је била књига о мом односу с оцем, који је био вијетнамски ветеран. Док сам одрастала, видела сам много траума и посттрауматског стресног поремећаја и морала сам да пишем о томе. Зато увек кажем да сам у ствари учила да пишем да бих могла да напишем причу о свом оцу. Међутим, када сам је завршила, схватила сам да више никада нећу моћи да напишем такву књигу, па сам се окренула књигама које волим да читам: мистеријама, трилерима, хорор романима и стварима које имају митолошке и психолошке елементе који ме терају да окрећем странице. Радим на таквим романима већ готово 15 година и не верујем да ћу икада више написати мемоаре.

Да ли сте очекивали тако велики успех када сте почели да пишете и колико вам је то променило свакодневицу?

Као што сам поменула, своју прву књигу написала сам из дубоке потребе да искажем оно што сам проживела као дете и да напишем причу о ветеранима и ономе што они доживљавају. То су били мемоари над којима сам дуго промишљала. Требало ми је готово десет година да их напишем и објавим. Када сам завршавала писање те књиге, схватила сам да сам овладала „занатом”. Знала сам да желим да наставим да пишем, али никада нисам имала потпуну представу о томе шта би успех у томе тачно значио. Током протеклих 15 година имала сам ту срећу да се потпуно посветим писању. Сада знам да успех за мене значи бити у ситуацији да живим живот какав желим и стварам ликове и књиге које желим, а да не морам да радим друге послове да бих се издржавала. То је дивна ствар и веома сам захвална због тога!