Куда са дипломом професора српског

Много муке, мало задовољства и нимало новца – ово су најчешћи аргументи којима ближа и даља родбина покушава да одврати будућег студента од намере да постане професор српског језика. Да страхови нису оправдани, односно да није осуђен само на катедру, потврђује Александра Милисављевић, ауторка подкаста „Бизнис и језици”. На том месту већ годину дана разговара с професорима филолошких факултета и колегама са домаћим и страним искуствима о могућностима које данас имају свршени студенти српског језика.

– Када сам 2005. године на београдском Филолошком факултету уписала српски језик и књижевност, ту чувену групу 01, нисам имала баш јасан план шта бих желела да радим. Знала сам само да желим то да упишем и имала сам безрезервну подршку родитеља. Тек десет година након тога Филолошки факултете је понудио нови програм мастер студија – српски језик као страни и онда сам одлучила да се тиме бавим. А подкаст сам покренула како бих будућим колегама прекратила то трагање и указала које све могућности доноси наша диплома. И, верујте ми, професор српског језика данас може да ради све. Добро, осим да лечи људе – прича кроз осмех за „Политику” Александра Милисављевић.

И заиста – њене колеге се, осим иза катедре, налазе и међу менаџерима људских ресурса у познатим корпорацијама, успешни су копирајтери у маркетиншким фирмама, пи-арови у агенцијама, у бројним редакцијама, што новинари, што лектори... Али има и оних који су са дипломом професора српског језика нашли посао у иностранству. И то не у Босни и Херцеговини или Црној Гори већ у правом правцатом иностранству.

– У Америци и на европским универзитетима има један број мојих колега који раде као лектори, и то није од јуче. Рецимо, Данило Киш је био лектор на универзитетима у Бордоу и Лилу. Често одлазе и у Кину, па и тамо имамо катедре са нашим лекторима. Они су једна врста амбасадора наше земље – додаје наша саговорница.

Шанса да србисти нађу посао су и приватне школе језика. Посла има и то не само периодично, када треба поправити лошу оцену и савладати службу речи, већ ово може бити и сталан извор прихода.

– Када сам радила приватно, а и данас када сам отворила своју школу, сусретала сам се са две групе људи – они који српски језик морају да савладају због посла, попут дипломата, менаџера великих фирми чији мандат у Србији траје и по 10 година... Друга група су они који наш језик уче из емотивних разлога – друга су или трећа генерација Срба рођених у иностранству, код куће се одавно не говори матерњим, а имају жељу да га савладају. Ту су, наравно, и зетови и снаје који су у Србији пронашли срећу – прича Александра ко данас и из којих разлога тражи професора српског језика.

Ко ће брже научити зависи од мотива. Досадашња пракса је показала да је Пољацима, Русима, Украјинцима и другим словенским народима лакше само на почетку. Чим схвате писмо, падеже и чему они служе, стижу их и Кинези и Арапи.

Александра руши још једну предрасуду – да професор српског и предузетник не иду руку подруку.

– Углавном се чини да су страни језици профитабилнији, али се и од српског језика може лепо живети. Зато не видим разлог да родитељи очајавају, а да будући студенти одустану од жеље да студирају српски језик, јер су им данас, уз мало додатних вештина, готово сва врата отворена. Кад изађу са Филолошког факултета после основних студија, то су најписменији и људи са широким образовањем – закључује наша саговорница.

Вишња Аранђеловић