Српска колективна кривица

Српска колективна кривица је сложен и контроверзан концепт, који се односи на идеју да су Срби, као народ, колективно одговорни за злочине почињене током рата у Босни и Херцеговини и рата на Косову и Метохији. Аргументи за колективну кривицу српског народа покушавају се наћи у улози српског руководства у подстицању агресивне националистичке политике, подршци дела становништва рату у Босни и Херцеговини и недостатку суочавања с прошлошћу. Постоје многи аргументи против колективне кривице, од којих наводим да би колективна кривица значила да су сви Срби одговорни за злочине, без обзира на то да ли су их лично починили или не. Колективна кривица је неефикасно средство за процес помирења у региону. Концепт колективне кривице може довести до стигматизације и дискриминације Срба, како у Србији, тако и у иностранству. Уместо тога, тежиште треба ставити на индивидуалну одговорност и инсистирати на помирењу кроз дијалог, едукацију и поштовање људских права.

Од 1914. године, тачније од сарајевског атентата, шири се аустријско-немачка пропаганда о српској кривици за избијање Првог светског рата. Та замисао настављена је и после окончања Другог светског рата, кад је у питању однос према српству и југословенству. У Краљевини СХС Срби су били криви за стање у држави због унитаризма и великосрпске идеологије. Српска кривица добила је нови облик у виду одговорности за стање односа између народа у Краљевини СХС. На таласу одговорности српског народа створена је 1939. године Бановина Хрватска на основу етничких начела, док су остале бановине биле уређене по географско-историјском принципу. У СФРЈ Срби су били криви због идеологије „братства и јединства”. Срби су од 1991. па све до 1999. године били криви за разбијање државе СФРЈ.

Несрпске националне политике користиле су провидан метод, наметање кривице српском народу, који је кулминирао албанским сепаратизмом на КиМ. Годинама је српска страна оптуживана за насиље и прекомерну употребу силе, а сами су је примењивали против тог истог народа. Масовно се врше напади на Србе, руше се цркве и манастири с основним циљем затирања трагова постојања српске нације на простору КиМ. Изненађење је да је тај метод наишао на одобрење делова српске елите. Током историје југословенске државе лако се може препознати слој интелектуалаца и политичара међу Србима који је чинио уступке другој страни. Наводно објашњење је да је то плод „усвојене свести о српској кривици”. У дефинисању кривице српске нације учествовали су и инострани „пријатељи” Срба, али и представници српског народа. Спољна навијања за српску кривицу била су у функцији геополитичких планова великих сила и центара моћи. Зашто би олако прешли преко хрватске „Олује” и 300.000 протераних Срба и 200.000 Срба протераних с простора КиМ 1999. године, под окриљем НАТО-а? Намера је јасна, говорећи о српској кривици, циљ је био да прикрију борбу делова српског народа у сепаратистичким републикама за своја политичка и национална права.

Зато сам мишљења да су извињења српских државних службеника другима због кривице примери самопонижавања. Кривицу треба истерати до краја, па макар била она и инструисана. Сви смо ми у заблуди ако сматрамо да упаковану српску кривицу повезујемо само с овом генерацијом или с индивидуалном кривицом. Све ће то ући у колективно наслеђе, а утицај на политичку свест нације продубиће већ постојеће појаве наше дезинтеграције. Од кривца се човек удаљава, а то је ветар у леђа онима који ионако тешко подносе чињеницу да су рођени као Срби.

Драган Паскаш,

генерал у пензији