Избор из српског песништва

ИНТЕРВЈУ

Ове јесени у издању Издавачке куће „Орфеус”из Новог Сада објављена је тротомна Антологија српског песништва 19. и 20. векапроф. др Мирослава Егерића (1934), према речима критике до сада најобимнија и најамбициозније сачињена књига ове врсте код нас. Егерић, донедавно редовни професор српске књижевности 20. века на Филозофском факултету у Новом Саду, књижевни критичар, есејиста и историчар књижевности, аутор више од педесет књижевних и есејистичких студија, у најновију Антологију је на око 1.000 страна издвојио стваралаштво 120 српских песника.

Како бисте оценили, у најкраћем, српско песништво у протекла два века?

Радећи на избору песама за ову Антологију српског песништва 19. и 20. века, стекао сам уверење да имамо веома богато песничко наслеђе. То је важно јер је поезија једног народа, по нама, „најдрагоценији сок који лучи национални духовни организам”. По захвату у својства психологије, по духу и дару за ликовне и музичке могућности српског језика, по енергији која је садржана у рудокопима песничке имагинације. На једном месту у есеју о поезији Исидора Секулић је створила неку врсту дефиниције: „Језик је сведочанство”, по њеном мишљењу, „каква је машта једног народа и његова мисао о лепоти и вечности. Антологије морају имати снаге да покажу та својства.”

Какве би биле одлике нашег песништва у нашем простору? Можда смемо додати, и светског простора?

Имамо песништво које по вредностима – у битним одликама, у дару да захвата лично и универзално, да трага за истином о човеку и да изражава резултате тог трагања, да успева да види, и каже, шта је човек у космичком, националном и породичном простору, како се тражи у социјалном; како открива властито биће и чему стреми својим индивидуалним постојањем – то су моменти испита које полаже сваки песник достојан тог имена. Тај испит су, по мом уверењу, положили песници, сваки из своје животне позиције мишљења и осећања. Од Доситеја, који је на челу ове антологије са песмом „Востани Сербие” па до Драгана Јовановића Данилова којим завршава трећа књига Антологије 19. и 20. века песмом чији је наслов „Ко ме то дозива”, у којој се очи поетског субјекта (очигледно песникове) враћају Богу, мотрећи га из свог унутрашњег живота. Дакле, од „Востанија” којим песма осваја колективну, националну слободу, до индивидуалног гласа који осваја свој пут ка Небу, мотрећи тај пут из властите унутрашње светлости. То је, може се слободно рећи, и пут који је превалило српско песништво у овој антологији од Доситеја до Данилова.

Наравно, сва су уопштавања ризична. Али, свака је провера драгоцена и добродошла. Антологије могу да помогну при освајању битних сазнања о природи песништва.

Колико су антологије важне за теорију књижевности, али и за литерарни развој уопште?

Зависи од степена спреме и радозналости оних који се баве теоријом књижевности. У сваком случају, антологије отварају сваком теоретичару могућност да своју свест о књижевности прошири увидом у начела неког избора, да процени сагласност начела и изабраних песама из поетског материјала и да створи своју представу у којем смеру се према избору антологичара неко песништво креће. Али, мислим да су антологије најпре књиге за читање и уживање па тек после, за специјалисте, поводи за теоријске претпоставке и закључке. Свакако, антологије могу луцидном истраживачу да отворе нови видик, или да буду подстицај даљим ферментацијама идеја. Добре су оне антологије које остваре примарни додир са читаоцима, без повлађивања лошем укусу.

Да ли постоји неки од познатих српских песника кога сте изоставили у својој антологији?

Свакако. Али није моје да на то подсећам. Доћи ће нове антологије и они изостављени ће наћи своје антологичаре, онда ће критика књигом на књигу бити корисна и за ову и неку нову антологију.

Да ли антологичар има право на доследно субјективну антологију?

Ако има укуса, нико му то право не може оспорити.

А ко одређује да ли антологичар има укуса?

У првом реду умни људи који су том проблему посветили најбоље у својој природи; у извесном смислу и целокупна књижевна мисао која је у њих увирала. Рецимо, Хјум, Гете, Кроче, Сент-Бев, код нас Богдан Поповић, Бранко Лазаревић, Матош, Исидора Секулић... да не набрајамо све знане и достојне поштовања којима категорија укус јесте и мисао и доживљај.

Како гледате на генерацијске смене у нашем песништву новијег времена. Да ли је Ваша генерација у Антологији фаворизована и да ли то отвара могућности заоштрених полемика...?

Свакако да је генерација која се појавила шездесетих година добила значајно место у овој антологији. Уверен сам – потпуно заслужено. Ту су њени челни песници – распон: шездесете и седамдесете: Бранко Миљковић, Љубомир Симовић, Матија Бећковић, Брана Петровић, Алек Вукадиновић, Бора Радовић, Милован Данојлић, Драган Колунџија, Слободан Ракитић, Гојко Ђоко, Рајко Петров Ного, Драгомир Брајковић, да наведемо најмаркантнија имена... Расправе о томе колико је чијих песама унесено, чине ми се одиста бесмисленим, јер ако је неко са две песме достигао интензитет емоције и дубину мисли, извесну визионарност, онда је број песама, као суд вредности, мање битности. Сви овде поменути песници означавају период нових кретања, како сам у предговору означио њихове улоге у трезор поетских вредности. Изабране песме говоре о природи њихових појединачних улога.

Даница Радовић

------------------------------------------------

Антологичар и праћка

Какво место, у том контексту, припада Антологији 19. и 20. века о којој разговарамо?

Право говорећи, није на приређивачу да то место одреди. Антологија о којој разговарамо, тек је на почетку пута да би се то место сада могло одредити. Нормално, ја желим својој антологији срећан пут! Нека пева ко „тица на грани”, што би рекао народ. Али ја сам свестан и тога да има и оних са праћкама који вребају „тичицу на грани”. То је тако са свим птицама које имају име Антологија. Да наведем томе у прилог једну мисао умног Денија Дидроа који је негде записао „да све што је јавно речено скоро никад није на свету примљено како је речено”. И с тиме се човек мора помирити. Нарочито кад је реч о антологијама.