Индијски песник као рок звезда

Урањање у прошлост може да буде заморно ако се на њему инсистира по сваку цену и ако служи величању превазиђених образаца, али може да буде и права посластица ако се изабере важан догађај и феноменолошки обради, откривајући нам паралеле између онога што је било некад и онога што је сада. Управо на такав, крајње занимљив начин нам је књижевни критичар, историчар књижевности, антологичар Јован Пејчић (1951) у књизи „Птица са два гнезда, Рабиндранат Тагор у Београду”, објављеној у издању Завода за проучавање културног развитка, понудио сећање на долазак великог индијског песника у нашу престоницу давне 1926. године.

Он се на трагу ове приче, каже нам, нашао још давне 1988. године када је водио Одељење периодике Библиотеке града Београда и када је Душан Пајин, просветљени зналац индијског и далекоисточног света, дошао код њега тражећи да му Пејчић за први број часописа „Култура Истока”, реконструише Тагоров боравак у Београду 1926. године.

– Из штампе онога времена утврдио сам, тако, да је српски свет за Рабиндраната Тагора први пут чуо 1913. године, то јест када му је, као првом неевропљанину, додељена Нобелова награда за књижевност. Потом да се 1916. у Лондону сусрео са Димитријем Митриновићем, а 1921. из Њујорка дао први интервју једном српском листу. Средином двадесетих година двадесетог века Београд се још ослобађао од траума Првог светског рата, и од потреса да је од престонице Србије постао главни град Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, кад је основан Београдски ПЕН центар. Председник и секретар ПЕН центра, Богдан Поповић и Исидора Секулић, знајући да Тагор спрема нову европску турнеју, позвали су индијског песника да буде и српски гост. Он се одмах одазвао – каже Пејчић.

Он наглашава да су београдски писци, уметници, новинари, професори, студенти спремни дочекали Тагора, јер су имали у српском преводу две и данас слављене његове песничке књиге – „Градинар” и „Гитанђали”, да су пре 1926. године читали у нашим часописима његове књижевне и, уопште, духовне огледе, а од српских познавалаца Индије и Тагоровог дела добили промишљене текстове Ксеније Атанасијевић, Јована (Душана) Стојановића, Исидоре Секулић и других.

Читајући опис Тагоровог доласка у Београд 1926. године и гужве на железничкој станици где је жандармерија морала да одржава ред међу онима који су дошли да га поздраве, данашњи читалац замишља сличну атмосферу као када су деценијама касније дочекиване рок звезде. Тагор је очигледно био звезда свог времена.

– Тагор је, тачно запажате, био „рок звезда” свог времена. Гламурозно су, у доцније доба, дочекиване у Београду светске филмске и музичке звезде, али оно јединство публике, старих и младих, није никад више постигнуто. Додуше, покушано је нешто слично при другом доласку Жан-Пола Сартра у Србију, крајем педесетих година прошлог столећа, али то је била представа интелектуалаца, никако свенародни пријем и одзив. Воз са Тагором приспео је са сатом закашњења, али свет се није разишао. Напротив, жандарми су морали да спроводе ред. Дочек Тагора и његове пратње у Београду на железничкој станици био је величанствен иако се ближила поноћ када је воз стигао. Једва се Тагор пробио до лимузине која га је одвезла у хотел „Палас” – потврђује Пејчић и додаје да су се старији Београђани после присећали да је Београд свечаније дочекао само Николу Теслу 1892. године.

По доласку у Београд Тагор је рекао да је Европа утонула у суров реализам и да су јој потребне духовне ризнице истока. Могло би се рећи да многи и данас говоре нешто слично, што њему даје ауру визионара.

– Нит водиља Тагорове европске турнеје 1926. године, од Лондона и Париза преко Минхена, Беча, Будимпеште до Београда, па даље, било је предавање о савременој цивилизацији у њеном западном сумраку. Он вели: европски сурови реализам, заправо горди материјализам, гуши се у себи заборављајући и ништећи непролазне духовне вредности као силу равнотеже и животног спокоја, што је Исток, међутим, још сачувао. У том смислу Тагор је, шпенглеровски речено, визионар пропасти света који ће себе нарцисоидно довршити само изабраним слепилом за друге, друго и друкчије, значи једним антихуманизмом који, на најширем човечанском плану, баца мудрост векова и миленија у ропотарницу подређену личним владалачким интересима. Тагор је, нема сумње, био сит одговора о јадном поратном духовном стању у Европи кад је с радошћу прихватио да у Београду, само Србима, приреди још једно предавање, сада о уметности као једином вековечном изгледу за спас савременог човека Истока и Запада – каже Пејчић.

Уз све похвале и ласкаве изјаве тадашњег београдског интелектуалног круга, аутор књиге није, наравно, изоставио ни културни скандал који су приредили зенитисти. Они су прекинули Тагорово предавање усклицима: „Доле Тагоре! Живео Ганди!” и лецима које су бацали са отвореним писмом упућеним песнику где су га називали увредљивим именима („Лепи бенгалски старче и лажни пророче...”) и замерали му што није пришао Гандију и ставио му се у службу. Питамо Пејчића како је настао такав неспоразум кад је Тагор, о чему су постојале информације, био пријатељ са Гандијем?

– Иступ зенитиста на првом Тагоровом предавању у свечаној сали Новог универзитета (данашњи Филолошки факултет) уистину је био скандал, у двојаком смислу. Прво, полазио је од полуинформација да је Тагор игнорант и противник Гандијеве идеје да се Индија реши великобританског колонијалног узурпаторства, иако њих двојица заправо никада нису прекинули узајамно пријатељство. Друго, био је то бучан покушај авангардистичке самоафирмације својствене општеевропским дадаистичко-зенитистичким социјално обојеним перформансима. Љубомир Мицић и његов брат Бранко (Ве Пољански) били су, данас се то на основу прикупљене грађе види, закратко ефектни, али ни тада нису посебно узнемирили ни Тагора нити публику – каже аутор књиге, нагласивши да је индијски песник испраћен са поклонима и посебно истичући поклон дар велике збирке српских народних ношњи Данила Поповића (збирка је била при Српској краљевској академији): најлепши српски призренски костим с краја осамнаестог века, сав извезен сребрном и златном жицом. Тагор је писмом захвалио: костим ће само у особито свечаним приликама облачити његова кћерка Махаланобија, а он ће, кад у отаџбину стигне, узвратити Поповићу и Академији сличним уздарјем.

– Имао је Тагор шта да понесе из земље у којој се осетио као „птица са два гнезда”, од којих му једно, по његовим речима упућеним при сусрету са владиком Николајем Велимировићем, бејаше бенгалска матица, а друго српски народ и његова постојбина – каже на крају Јован Пејчић.

Предраг Милојевић о Тагору

„У црној сутани индијској, седих власи, седе браде, осветљен суначним зраком занео се у песничку причу о музици језика”, описао је тада славног песника новинар „Политике” Предраг Милојевић после сусрета с њим. И пренео његове речи о Србима: „Ви на Балкану више сте примитивни, млади, бујни, у току развијања. Још се формирате… И као такви спонтани сте, експресивни, ствараоци. Вас видим као кристал. Кроз вашу душу, дар младости, могу да гледам нову културу у току стварања…Вас Србе оптужују да сте криви за светски рат. Нисам судија нити хоћу да испитујем кривице. Али, можда је и то последица ваше бујне, младалачке крви, што сте бачени у вртлог рата. Ви нисте криви што се млади. Напротив, ви сте због тога баш и симпатични.”