Есеји о Андрићу

Низ нових књига појавио се у протеклом периоду, а читаоцима би их ваљало представити. Избор шта ће прочитати је, наравно, на њима.

Познати критичар и есејиста Милосав Буца Мирковић написао је „Есеј о есеју. Иво Андрић и Франциско де Гоја” (приватно издање Божидара Стаматовића), књигу која се бави Андрићевим „Разговором са Гојом”. Мирковић на самом почетку оцењује да је „на снажним акордима мадридских реминисценција инспирисана овде једна естетичка балада у којој се уметничка искуства шпанског сликара и југословенског приповедача сливају у пророчки говор о судбини и позвању уметника, и шире, о човековом месту у друштву и у космосу”. У одгонетању Андрићевог односа према Гоји, Мирковић ће се подсетити и Крлежиног есеја „FranciskoJoseGoyaYLuicentes”, заустављајући се посебно на односу три великана, два писца и једног сликара, према болести и старости. Ова Мирковићева књига, писана финим истанчаним и јасним језиком пример је оних есеја каквих данас ретко има.

И друга Мирковићева књига посвећена је Андрићу, тој и данас књижевној загонетки и инспирацији. „Јелена, деца и људи Иве Андрића. Есеји и вињете” (исти издавач) назив је дела које се састоји из седам есеја. Полазећи од Андрићеве лирске новеле преко видика Травничке хронике, Мирковић закључује да је Андрићева дефиниција живота и карактер његове мудрости – сократовски: „И кад видим њихове узроке, они не престају да ме узнемиравају и чуде.”

„Хеленски богови”, књига поезије Ђока Стојичића (издање „ВЕГА медија”, Нови Сад) до сада, по оцени критичара, Стојичићева најбоља књига. Настала је, каже писац, као плод његове дугогодишње фасцинације старом Грчком, њеном цивилизацијом и митовима; на њих аутор подсећа и тумачи кроз поређења са нашим временом. Од прве песме, „Архимед, тачка ослонца” и следећих, посвећених грчким филозофима, Хомеру, трима мудростима Талеса Милетског („Најтеже је упознати себе!”, „Најлакше је давати савете!” и „Не чинимо оно што осуђујемо код других људи!” све до Одисеја и Сапфе, Ђоко Стојичић учи нас изнова лепоти сазнавања света и уметности коришћења тог знања. Уз ову књигу иде и есеј Зорана Глушчевића који је, одушевљен овом књигом, записао да су „Хеленски богови” узбудљива песничка пустоловина.

Радња најновијег романа Живорада Жике Лазића „Ако ме сретнете” (издавач Народна библиотека Смедерево), са поднасловом „Разарање Србије у трећем походу Запада на Русију” почиње сиреном 24. марта 1999. године, и одлуком главног јунака, судије, да се врати у родно село, Луг. Преплитање прошлости из Другог светског рата, немачко и савезничко бомбардовање Србије, суровост победничке власти према „класном непријатељу”, у овом Лазићевом роману преплићу се са сентименталним путовањем у младост која је у старости једино уточиште. Овај роман показује још једном да је Живорад Лазић у нашој књижевности данас можда најбољи познавалац душе српског села.

Приче и козерије познатог сатиричара Милована Вржине „Имена Јуда налазе се свуда” (Издање Задужбине Петар Кочић, Бањалука–Београд) баш нам не дају да се лагодно опустимо; напротив, подсећају нас на грешке које човек уме да направи из непотребне и ничим оправдане сујете, из незнања иако верује да све знамо, из непоштења иако верује да је најпоштенији на свету, из глупости иако је убеђен да је сву памет света попио… Цели свет није имун на то, али су Срби криви и за Први светски рат и мир након њега, и за кинеску културну револуцију, и убиство Мартина Лутера Кинга, и атомску бомбу бачену на Хирошиму… „За то што су у праву, криви су такође они…” каже Вржина.

У издању „Чигоја штампе” из Београда појавиле су се „Приповеди” Душана Р. Илића, песника, драмског писца и писца за децу… У поговору књизи, причама-сећањима на људе и времена у којима смо живели или оних о којима смо слушали, Илић каже: „Верујем да се могу пронаћи необичне радости живљења у овом свету преозбиљних људи, обузетих компјутерским пролазећим играма. Немавремениковића. Свет ипак опстаје захваљујући вилењацима…” Ова књига о „обичним” људима то показује још једном.