Болест носталгије и моћ женствености

Карлове Вари – Захуктава се трка за 58. „Златни глобус  и међу такмичарским филмовима издвојио се и сингапурски филм „Пробушен”  младе редитељке и сценаристкиње Нелисије Лоу. Настао је у копродукцији са Пољском што је ауторки омогућило одличну сарадњу са изврсним директором фотографије Михалом Димеком.

  Ово је прича о младићу Хану који је тек изашао из затвора за малолетнике где је одлежао седам година због убиства противника у мачевалачком дуелу. Хан тек сада упознаје свог млађег брата Ђија којег уверава у сопствену невиност и покидана братска веза почиње полако да зараста. Хан кришом од родитеља помаже брату да савлада вештине мачевања како би се квалификовао за државно такмичење, а ауторка овде шири слојеве своје приче показујући како првобитно енергично и кореографски савршено звецкање мачева полако почиње да се утапа у море сумње. Да ли је Хан заиста невин како тврди, питање је које почиње да мучи и његовог млађег брата и филмског гледаоца пред којим се отвара интригантан, енергичан и редитељски врсно срочени трилер пун атмосфере. Нелисија Лоу нуди неку врсту нервозног дуела између идеала братске љубави и илузија које пројектујемо на оне који су нам блиски. Овај сингапурски филм лако се може наћи међу главним лауреатима 58. КВИФФ-а.

  Одличан утисак оставио је и португалски филм „Банзо”  реномиране ауторке Маргариде Кардосо што урања у колонијалну прошлост своје земље износећи на видело и оне страхоте о којима се одавно не прича. Другим речима Кардосова је овим филмом отворила једно историјско поглавље на које су нападали дебели слојеви прашине. Година је 1907. и доктор Афонсо стиже на афричко тропско острво Принципе како би на богатој плантажи какаоа португалског власника излечио црначке раднике (готово па робове) од мистериозне болести која се зове банзо. Реч је заправо о болести носталгије, огромне туге за родним крајем и остављеним породицама због којих робови престају да једу и тако се исцрпљују до смрти. Алонсо је пред дилемом како да разуме невидљиво и патњу оних којима је ускраћена жалост. У изванредно снимљеном и глумљеном филму Маргарида Кардосо позива гледаоца да зарони у луцидно написану и великодушно испричану причу. Она успоставља дистанцу између филмског ствараоца и ликова и управо то је кључ за успостављање блискости и емпатије са свима онима које видимо у филму...

  Међу главним такмичарима је и норвешки филм „Симпатична”  Љиље Инголфсдотир у којем ауторка води гледаоце кроз потрагу за правом љубави кроз нови приступ испитивању савремене идеје о романтици, једнакости у вези и моћи женствености. Ово је прича о Марији која своју каријеру спаја са бригом о кући  и подизањем деце док је њен супруг Сигмунд стално пословно одсутан. Као и многе друге везе и њихова је у раним фазама подразумевала љубав и хармонију, док су се током година брачног живота појавиле пукотине. Сигмунд ће затражити развод, а Марија ће бити приморана да се суочи са својим највећим страховима. Иако је на први поглед ово филм о разводу, ауторка у свом дебију продубљује перспективу, пружајући гледаоцима вишеслојну студију карактера жене која пролази кроз кризу, а ипак нуди и нешто корисно – самоспознају. У улози Марије изврсна је норвешка глумица Хелга Гурен...

Мишел Франко: Покушавам да снимим бар један филм годишње

Култни мексички редитељ Мишел Франко (44) стигао је на 58. КВИФФ како би лично представио филм „Сећање”  („Меморија”) са Питером Сарсгардом и Џесиком Честејн у главним улогама.

У разговору са публиком, овај аутор којег често називају „Вудијем Аленом мексичке кинематографије” , говорио је о идеји за настанак филма о деменцији рекавши да је потекла „из сцене када мушкарац прати жену која иде кући са прославе годишњице матуре, а ми не знамо зашто”.  „Питао сам се ко су ти људи и да ли ’осетљиво’ конструисана радња сугерише романсу, иако се отресам сваке могуће етикете.” Франко је током разговора упоредио свој органски редитељски стил и са Вудијем Аленом, али и са Милошем Форманом чије утицаје не спори.

С обзиром на то да снима понекад чак и два филма годишње, публика се у својим питањима дотакла и његовог креативног темпа. На то је Мишел Франко рекао и следеће: „Покушавам да снимим бар један филм годишње јер верујем да филмови треба да одражавају стварне догађаје који се дешавају у животу редитеља. Најбољи приступ филму је да узмете најбоље из система и урадите то на свој начин... ”