Нада, очај и радост

Од нашег сталног дописника 
Вашингтон, новембра – Природа је била дарежљива према Ејми Бакстер (28), постдипломцу Универзитета Мериленд, у предграђу Вашингтона. Паметна је, лепа и саосећајна.

Прилично је, међутим, забрињава што живот губи „део памети и лепоте и саосећајности” – због потеза политичког руководства. У томе није била усамљена, бар не у последње време – кад су анкете показивале да огромна већина овдашњих грађана сматра да им се земља креће у „погрешном смеру”.

Али, пођимо редом. Са извесном дозом нереда, која произлази из мешавине наде у школовање, очаја због рата и радости поводом резултата избора за шефа државе…

У рату против кога је била

Ејми за „Политику” каже да се, по завршетку средње школе, у јануару 2000. пријавила за Националну гарду Охаја (која је, независно од ове приче, касније успоставила сарадњу са Војском Србије). Разлог је био – практичан.

Армија је, објашњава, плаћала целу школарину на факултету и 600 долара месечно за остале трошкове, што јој је омогућавало да стиче високо образовање, чија је цена била превисока за платежне могућности њене породице. За узврат, Ејми се обучавала вештинама за војне потребе, сваког четвртог викенда и две недеље за време лета.

Аранжман јој је изгледао као повољан. Поготову што се увежбавала у транспортној јединици, само пет километара удаљеној од њеног стана.

Већ је било прошло бомбардовање бивше СРЈ, и претпостављамо да је претпостављала да су јој гарантовани мирни војни тренинзи, да њена земља неће кренути у нови рат. Али, терористички удари отетим путничким авионима, 11. септембра 2001. године, променили су све. Америка је после интервенције, под окриљем УН у Авганистану, марта 2003. напала Ирак, без мандата светске организације.

Ејми је, сходно обавезама које проистичу из уговора о стипендирању, била мобилисана и послата на највеће бојиште данашњице. У Ираку, код Фалуџе је провела годину дана, између два фебруара – 2004. и 2005.

Кад је причала какве је страхоте тамо доживела, као оружана пратња конвоја, и како се она осећала, другарице су јој бризнуле у плач иако су слично могле да виде у медијским извештајима. Додатно их је дирнуло то што је она сведочила као особа која је „од почетка била против рата” у који је отишла – због обавезе из уговора о стипендирању… „Било нам је јасно да нас тамо нису дочекали као ослободиоце (како је проповедао Вашингтон), већ као окупаторе” – каже за наш лист. „Улицама смо се возили с оружјем упереним у становништво, а ако би нам се неко возило приближило, могли смо да га ’онеспособимо’” – наводи пример подозрења. И додаје: „Иако смо били у оквиру транспортног сервиса, играли смо важну улогу у деструктивној окупацији Ирака”.

За боље односе са светом

Разочарана је била, прецизира, не само „некомпетентношћу” председника (и врховног команданта) Џорџа Буша већ и његовим „недостатком мудрости и интелектуалне радозналости”. Није могла да схвати, чујемо, ни зашто је најближи нису послушали да, пре четири године, одустану од гласања за Буша. Такве поруке им је слала са ратишта, на коме је, уз остало, увидела и да Америка нема јасан стратешки план (стручњаци су замерали што није било послато довољно војника и што је била потцењена снага герилског отпора), али…

По повратку са бојишта наставила је студије и придружила се организацији Ирачки ветерани против рата. То удружење, са више од 1.300 чланова, залаже се, уз остало, за „моментално повлачење свих окупационих снага из Ирака”.

Прошлог уторка Ејми је својим гласом допринела да Барак Обама победи на председничким изборима. Предност је дала њему, а не ривалском ветерану Вијетнамског рата Џону Мекејну, зато што сматра да ће „боље да комуницира са страним лидерима” и да је, иако без довољно искуства, показао да је „способан да буде делотворан и ефективан дипломата”.

Затим нам, укратко, износи своју визију веза САД са светом. „Успостављање суштинског дијалога с другим земљама је битан корак ка поправљању неких (поремећених) односа или бар уклањању погрешног поимања Америке и њених спољнополитичких тежњи. Треба да се потрудимо да нас свет види више као морално и тактички јаку нацију, а мање као окупациону снагу” – каже. Па као да се укључује у овдашње шире полемике о безбедносним питањима, додаје: „Уосталом, што више трупа шаљемо напоље, све ћемо их мање имати у земљи да нас заштите од стварних претњи или напада, а важни спољни циљеви могу да се остваре дипломатијом”.

Таквим виђењима – као и подршком програмима за равномернију расподелу терета финансијске кризе и за развијање алтернативних облика енергије како би се смањила зависност од увоза нафте и створила здравија средина – Ејми може да се доживи као један од симбола изборног „преврата”.

Важност преиспитивања

Конзервативци је, додуше, не би сврстали у оно што они називају „реална Америка”, али се реалност Америке испољила – у њиховом тешком изборном поразу, коме су битно допринели млади гласачи, погледа сличних Ејминим.

У међувремену, Ејми Бакстер наставља пут ка стицању звања доктора социологије на Универзитету Мериленд (где је дошла по дипломирању на факултету у охајском Акрону). Рад на дисертацији обухвата и експерименте, с циљем да се унапреди – проучавање понашања појединаца у групама.

Чему ће се посветити у будућности? Каже: „Надам се да ћу бити универзитетски предавач и истраживач. Учење је најиспуњенији део мог бића и посветићу му се целог живота. На факултету сам научила да мислим критички и почела да преиспитујем оно што су ми говорили родитељи, црква и власт. Кад би више Американаца то радило, мислим да би Америка доносила одговорније одлуке”.