Nada, očaj i radost

Od našeg stalnog dopisnika 
Vašington, novembra – Priroda je bila darežljiva prema Ejmi Bakster (28), postdiplomcu Univerziteta Merilend, u predgrađu Vašingtona. Pametna je, lepa i saosećajna.

Prilično je, međutim, zabrinjava što život gubi „deo pameti i lepote i saosećajnosti” – zbog poteza političkog rukovodstva. U tome nije bila usamljena, bar ne u poslednje vreme – kad su ankete pokazivale da ogromna većina ovdašnjih građana smatra da im se zemlja kreće u „pogrešnom smeru”.

Ali, pođimo redom. Sa izvesnom dozom nereda, koja proizlazi iz mešavine nade u školovanje, očaja zbog rata i radosti povodom rezultata izbora za šefa države…

U ratu protiv koga je bila

Ejmi za „Politiku” kaže da se, po završetku srednje škole, u januaru 2000. prijavila za Nacionalnu gardu Ohaja (koja je, nezavisno od ove priče, kasnije uspostavila saradnju sa Vojskom Srbije). Razlog je bio – praktičan.

Armija je, objašnjava, plaćala celu školarinu na fakultetu i 600 dolara mesečno za ostale troškove, što joj je omogućavalo da stiče visoko obrazovanje, čija je cena bila previsoka za platežne mogućnosti njene porodice. Za uzvrat, Ejmi se obučavala veštinama za vojne potrebe, svakog četvrtog vikenda i dve nedelje za vreme leta.

Aranžman joj je izgledao kao povoljan. Pogotovu što se uvežbavala u transportnoj jedinici, samo pet kilometara udaljenoj od njenog stana.

Već je bilo prošlo bombardovanje bivše SRJ, i pretpostavljamo da je pretpostavljala da su joj garantovani mirni vojni treninzi, da njena zemlja neće krenuti u novi rat. Ali, teroristički udari otetim putničkim avionima, 11. septembra 2001. godine, promenili su sve. Amerika je posle intervencije, pod okriljem UN u Avganistanu, marta 2003. napala Irak, bez mandata svetske organizacije.

Ejmi je, shodno obavezama koje proističu iz ugovora o stipendiranju, bila mobilisana i poslata na najveće bojište današnjice. U Iraku, kod Faludže je provela godinu dana, između dva februara – 2004. i 2005.

Kad je pričala kakve je strahote tamo doživela, kao oružana pratnja konvoja, i kako se ona osećala, drugarice su joj briznule u plač iako su slično mogle da vide u medijskim izveštajima. Dodatno ih je dirnulo to što je ona svedočila kao osoba koja je „od početka bila protiv rata” u koji je otišla – zbog obaveze iz ugovora o stipendiranju… „Bilo nam je jasno da nas tamo nisu dočekali kao oslobodioce (kako je propovedao Vašington), već kao okupatore” – kaže za naš list. „Ulicama smo se vozili s oružjem uperenim u stanovništvo, a ako bi nam se neko vozilo približilo, mogli smo da ga ’onesposobimo’” – navodi primer podozrenja. I dodaje: „Iako smo bili u okviru transportnog servisa, igrali smo važnu ulogu u destruktivnoj okupaciji Iraka”.

Za bolje odnose sa svetom

Razočarana je bila, precizira, ne samo „nekompetentnošću” predsednika (i vrhovnog komandanta) Džordža Buša već i njegovim „nedostatkom mudrosti i intelektualne radoznalosti”. Nije mogla da shvati, čujemo, ni zašto je najbliži nisu poslušali da, pre četiri godine, odustanu od glasanja za Buša. Takve poruke im je slala sa ratišta, na kome je, uz ostalo, uvidela i da Amerika nema jasan strateški plan (stručnjaci su zamerali što nije bilo poslato dovoljno vojnika i što je bila potcenjena snaga gerilskog otpora), ali…

Po povratku sa bojišta nastavila je studije i pridružila se organizaciji Irački veterani protiv rata. To udruženje, sa više od 1.300 članova, zalaže se, uz ostalo, za „momentalno povlačenje svih okupacionih snaga iz Iraka”.

Prošlog utorka Ejmi je svojim glasom doprinela da Barak Obama pobedi na predsedničkim izborima. Prednost je dala njemu, a ne rivalskom veteranu Vijetnamskog rata Džonu Mekejnu, zato što smatra da će „bolje da komunicira sa stranim liderima” i da je, iako bez dovoljno iskustva, pokazao da je „sposoban da bude delotvoran i efektivan diplomata”.

Zatim nam, ukratko, iznosi svoju viziju veza SAD sa svetom. „Uspostavljanje suštinskog dijaloga s drugim zemljama je bitan korak ka popravljanju nekih (poremećenih) odnosa ili bar uklanjanju pogrešnog poimanja Amerike i njenih spoljnopolitičkih težnji. Treba da se potrudimo da nas svet vidi više kao moralno i taktički jaku naciju, a manje kao okupacionu snagu” – kaže. Pa kao da se uključuje u ovdašnje šire polemike o bezbednosnim pitanjima, dodaje: „Uostalom, što više trupa šaljemo napolje, sve ćemo ih manje imati u zemlji da nas zaštite od stvarnih pretnji ili napada, a važni spoljni ciljevi mogu da se ostvare diplomatijom”.

Takvim viđenjima – kao i podrškom programima za ravnomerniju raspodelu tereta finansijske krize i za razvijanje alternativnih oblika energije kako bi se smanjila zavisnost od uvoza nafte i stvorila zdravija sredina – Ejmi može da se doživi kao jedan od simbola izbornog „prevrata”.

Važnost preispitivanja

Konzervativci je, doduše, ne bi svrstali u ono što oni nazivaju „realna Amerika”, ali se realnost Amerike ispoljila – u njihovom teškom izbornom porazu, kome su bitno doprineli mladi glasači, pogleda sličnih Ejminim.

U međuvremenu, Ejmi Bakster nastavlja put ka sticanju zvanja doktora sociologije na Univerzitetu Merilend (gde je došla po diplomiranju na fakultetu u ohajskom Akronu). Rad na disertaciji obuhvata i eksperimente, s ciljem da se unapredi – proučavanje ponašanja pojedinaca u grupama.

Čemu će se posvetiti u budućnosti? Kaže: „Nadam se da ću biti univerzitetski predavač i istraživač. Učenje je najispunjeniji deo mog bića i posvetiću mu se celog života. Na fakultetu sam naučila da mislim kritički i počela da preispitujem ono što su mi govorili roditelji, crkva i vlast. Kad bi više Amerikanaca to radilo, mislim da bi Amerika donosila odgovornije odluke”.