Убедљив уметнички концепт

Једна од парадигматичних појава на београдској уметничкој сцени у првој половини девете деценије свакако је Милован ДеСтил Марковић, чију је уметничку праксу пратило и подржавало крило актуелне критике. Марковићева стваралачка персоналност и интензивни активизам испољили су се још за време студија на београдској Ликовној академији – он излаже просторне радове и инсталације у СКЦ-у, ради видео ритуале и перформансе, реализује амбијенте за култну ТВ емисију „Петком у 22”, тандем је у уметничкој групи „Жестоки”.

Ове важне тачке у Марковићевом разуђеном београдском периоду профилишу карактер уметничке личности са израженим слухом за промене духовне климе времена, измењени уметнички статус слике и њено значење, а велики стваралачки подстицај за њега представљају и постулати византијске иконографије. Личност екстровертна, амбициозна, динамична и упадљиво присутна интензивно је маркирала сопствени стваралачки концепт новог простора у којем егзистира непостојани уметнички објект у свом амбивалентном де/конструктивном карактеру. Награда Октобарског салона (1983) и „Политикина” награда за просторно-амбијенталну ситуацију „Еухаристија” (1986), уз учешће на Аперту, у оквиру Бијенала у Венецији, свакако су стимулативна професионална признања пред пут у Западни Берлин где Марковић наставља да ствара.

Стратегијом сигурних корака личности која креира уметнички догађај и одржава тензију присуства, он у Немачкој ради велике проблемске циклусе – „Прототипови” (од 1988) и „Трансфигуративи” (од 1994); такође учествује на релевантним смотрама визуелних уметности у Истанбулу, Сао Паулу, Цетињу, Београду као и великим музејским пројектима по свету. Може се рећи да се у „Прототиповима” сачувала и даље надграђивала идеја о просторној перцепцији уметничког комплекса, а ефектни односи црног и златног у визуелизацији одређеног феномена (најупадљивији у раном раду „Еухаристија”), инкорпорирани су у део програма истраживања спецификума културног, друштвеног, политичког миљеа одређене средине (Осло, Сарајево, Рим, Србија, Чачак).

Нова поставка изабраних радова Милована ДеСтил Марковића у Чачку пројектована је као сложена инсталација са елементима амбијенталног, константе у стваралачком концепту овог аутора.Веома интелигентно конципована, као врста евалуације протеклих деценија, ова изложба маркира кључне стваралачке тачке и са невеликим бројем радова који, попут великих слова у датумару, воде кроз визуелно упечатљиву целину Марковићевог стваралаштва, од радова in situ „Дестиловано лице” и „Аутопортрет Баркод”, до групе портрета из серије „Карминке” и „Текст портрета” (Бескућници), подне инсталације „Прототип Чачка”, рада „Прототип Србије”, до раних радова „Еухаристија”, „Црни простор” и „Нови простор”.
„Текст портрети” бескућника је велики и доминантан пројекат у којем аутор искушава нашу осетљивост у односу на друштвено маргинализоване групе и постојеће стереотипе; реализован у седам градова (Токио, Берлин, Лондон…) и постављен на њиховим централним тачкама као билборд или банер (у Београду банер на Палати Албанија), овај документарни видео-запис разговора трансформисан је у култивисану форму сликаревог посредништва исписивањем речи, фрагмената исказаног сведочанства.

Ако у пројекту „Текст портрети” експериментише речима и њиховим реалним дометима у свету брзине и робе, трансфигуративним сликама „Карминке”аутор истражује границе портрета и у самоироничном концепту жене поп-иконе, он слика кармином, најстаријим стереотипом женске шминке.

Мада се Марковићево стваралаштво данас већ дели на београдски и берлински период, уз логичне промене у идејном и естетском дискурсу његових радова, у његовом уметничком концепту доминира сликарско биће, а простор, боја, реч, однос фрагмент–целина, рад in situ или друштвени контекст, само су форме у којима се реализује његов креативни потенцијал. Публикација монографског карактера објављена поводом изложбе у Чачку део је изузетног пројекта Уметничке галерије „Надежда Петровић”.