Љубав на други начин

Суваја под Грмечом – Митровдан је мало када у Суваји под Грмечом дочекан, а да „бијелог гуња” није било. Ове године то се догоди. Снега нема, али има новембарских „минуса” који су натерали сељане у повратничке избе које су им, после повратка у родни крај, подигли неки добри људи. У једној од њих су шездесет осмогодишњи Мирко Мандић и две године млађа Милка. И прича о љубави, али на други поглед.

Двоје некада младих заљубили су се пред Мирков одлазак у војску. Ону Титову. На растанку, на крупској железничкој станици, Милка и Мирко заклели су се на вечну верност. Али... Док је Мирко био на одслужењу војног рока Милка се заљуби и удаде за комшију Стојана... Мирку, после тога није преостало ништа друго осим да је заборави и себи нађе другу животну сапутницу. Оженио је Вукицу... Године срећних бракова и Милке и Мирка су пролазиле. Рађала су се и деца. А онда? Онда долази зло време деведесетих година. И избеглиштво у кога и они одлазе.

У родну Сувају враћају се некако у исто време. Али, он без Вукице, а Милка без Стојана. Обоје су умрли...

– Када смо се вратили дође он једног дана код мене. Насмеја се онако мангупски и понуди да поново будемо заједно. Нисам дуго размишљала. Јер у овој самоћи мораш имати неког са којим ћеш поделити тешко бреме које притиска нас повратнике. Када сте у пару онда је пуно лакше, смеје се Милка.

О љубави на други поглед обоје данас радо причају сећајући се времена у коме се живео неки други, безбрижнији живот...

– Да је жив, наш Бранчило би написао причу о љубави Милке и Мирка. Он би то умео најбоље. Јер за њега је, писати о Грмечлијама било довољно зашиљити оловку и ништа више. Рука би тада „писала срцем”, вели поносно Јово Јеличић.

Мало подаље у Горињи, старина Рајко Недимовић... Сам са сином и понеким комшијом.

– Ни тринаест година после рата нема струје. А у Горињи смо је имали још шездесет и пете прошлог века. Ни продавнице немамо. Ни аутобуске везе са светом, ни новина, ни гласа из далека... Могу заратити Руси и Амери, а да ми не знамо. Ето тако нам је... Само за свеће издвојим месечно педесет марака. Замало па половину пензије људи троше за расвету на восак, прича Рајко.

У Јасеници и Грмечу, све што је дошло под руку муслиманске војске Петог корпуса порушено је у јесен 1995. Ниједан од више стотина споменика и спомен-обележја из оног рата није „преживео”. Убијено је готово две хиљаде српских бораца и цивила, а око осамдесет хиљада душа кренуло је у избеглиштво.

– Када нисам био на линији, борци су ме, због поодмаклих година, увек штедели рова. А тада би правио мртвачке сандуке. Страшно је то човече. Правиш сандук у коме ће на вечни починак отићи и неко од твојих најбољих ратних другова. Па то је да ти срце стане... Шесто осам сам их направио. А жртава је, само на овом делу бихаћког ратишта, било бар три пута више, прича Ђорђо Радошевић из Јасенице.

У Дабар Долу самотњак Бранко Миљуш. Станује у само једној просторији порушене куће. У њој војнички кревет, „смедеревац”, неколико полица са амбалажом на којој су датуми давно истеклих „рокова употребе”... Ту су још и пас Пули и мачка Мила. Њих троје и нико други у Дабар Долу. И то километрима наоколо. Ни струје ни воде ни пута ни бриге, да је бар неко најави...

– Понекад се препаднем да ћу заборавити говорити. Тада одем до неколико километара најближих кућа. Ту се испричам са људима. Видим да то нисам заборавио па опет назад у До. Своме Пулију и Мили... Размишљам да већ на пролеће одем поново у избеглиштво. Али, овог пута, да се више никада не вратим на дедовину, уздише Бранко.

Било да су са крупско-петровачке или санске стране, приче са Грмеча личе једна другој као јаје јејету. Јер и са једне и друге стране старине Грмеча прича се о херојским и временима мало када добрим. Прича се о 1876. када је Пепо Живковић код Сувопоља понад Лушци-Паланке, и касније на Радановом брду потукао Турке. Никада им после „ни на крај памети није пало да дођу под Грмеч”.

Током Другог светског рата погинуло је око двадесет и три хиљаде Титових бораца и невиних сељака овог дела Крајине. Из Јелашиноваца, једном од стотинак подгрмечких села, је Титов херој Миланчић Миљевић, и породица Станка Кукоља. Њих четранаесторо убили су Немци и то у само једном дану... Под Грмечом је данас само осам ученика, деца српских повратника у Лушци-Паланку, место у коме их је, пре рата, било замало па шест стотина...

Приче овдашње су углавном о недобру и ретко о лепом попут оне са почетка овог текста о љубави на други поглед.