Ljubav na drugi način

Suvaja pod Grmečom – Mitrovdan je malo kada u Suvaji pod Grmečom dočekan, a da „bijelog gunja” nije bilo. Ove godine to se dogodi. Snega nema, ali ima novembarskih „minusa” koji su naterali seljane u povratničke izbe koje su im, posle povratka u rodni kraj, podigli neki dobri ljudi. U jednoj od njih su šezdeset osmogodišnji Mirko Mandić i dve godine mlađa Milka. I priča o ljubavi, ali na drugi pogled.

Dvoje nekada mladih zaljubili su se pred Mirkov odlazak u vojsku. Onu Titovu. Na rastanku, na krupskoj železničkoj stanici, Milka i Mirko zakleli su se na večnu vernost. Ali... Dok je Mirko bio na odsluženju vojnog roka Milka se zaljubi i udade za komšiju Stojana... Mirku, posle toga nije preostalo ništa drugo osim da je zaboravi i sebi nađe drugu životnu saputnicu. Oženio je Vukicu... Godine srećnih brakova i Milke i Mirka su prolazile. Rađala su se i deca. A onda? Onda dolazi zlo vreme devedesetih godina. I izbeglištvo u koga i oni odlaze.

U rodnu Suvaju vraćaju se nekako u isto vreme. Ali, on bez Vukice, a Milka bez Stojana. Oboje su umrli...

– Kada smo se vratili dođe on jednog dana kod mene. Nasmeja se onako mangupski i ponudi da ponovo budemo zajedno. Nisam dugo razmišljala. Jer u ovoj samoći moraš imati nekog sa kojim ćeš podeliti teško breme koje pritiska nas povratnike. Kada ste u paru onda je puno lakše, smeje se Milka.

O ljubavi na drugi pogled oboje danas rado pričaju sećajući se vremena u kome se živeo neki drugi, bezbrižniji život...

– Da je živ, naš Brančilo bi napisao priču o ljubavi Milke i Mirka. On bi to umeo najbolje. Jer za njega je, pisati o Grmečlijama bilo dovoljno zašiljiti olovku i ništa više. Ruka bi tada „pisala srcem”, veli ponosno Jovo Jeličić.

Malo podalje u Gorinji, starina Rajko Nedimović... Sam sa sinom i ponekim komšijom.

– Ni trinaest godina posle rata nema struje. A u Gorinji smo je imali još šezdeset i pete prošlog veka. Ni prodavnice nemamo. Ni autobuske veze sa svetom, ni novina, ni glasa iz daleka... Mogu zaratiti Rusi i Ameri, a da mi ne znamo. Eto tako nam je... Samo za sveće izdvojim mesečno pedeset maraka. Zamalo pa polovinu penzije ljudi troše za rasvetu na vosak, priča Rajko.

U Jasenici i Grmeču, sve što je došlo pod ruku muslimanske vojske Petog korpusa porušeno je u jesen 1995. Nijedan od više stotina spomenika i spomen-obeležja iz onog rata nije „preživeo”. Ubijeno je gotovo dve hiljade srpskih boraca i civila, a oko osamdeset hiljada duša krenulo je u izbeglištvo.

– Kada nisam bio na liniji, borci su me, zbog poodmaklih godina, uvek štedeli rova. A tada bi pravio mrtvačke sanduke. Strašno je to čoveče. Praviš sanduk u kome će na večni počinak otići i neko od tvojih najboljih ratnih drugova. Pa to je da ti srce stane... Šesto osam sam ih napravio. A žrtava je, samo na ovom delu bihaćkog ratišta, bilo bar tri puta više, priča Đorđo Radošević iz Jasenice.

U Dabar Dolu samotnjak Branko Miljuš. Stanuje u samo jednoj prostoriji porušene kuće. U njoj vojnički krevet, „smederevac”, nekoliko polica sa ambalažom na kojoj su datumi davno isteklih „rokova upotrebe”... Tu su još i pas Puli i mačka Mila. Njih troje i niko drugi u Dabar Dolu. I to kilometrima naokolo. Ni struje ni vode ni puta ni brige, da je bar neko najavi...

– Ponekad se prepadnem da ću zaboraviti govoriti. Tada odem do nekoliko kilometara najbližih kuća. Tu se ispričam sa ljudima. Vidim da to nisam zaboravio pa opet nazad u Do. Svome Puliju i Mili... Razmišljam da već na proleće odem ponovo u izbeglištvo. Ali, ovog puta, da se više nikada ne vratim na dedovinu, uzdiše Branko.

Bilo da su sa krupsko-petrovačke ili sanske strane, priče sa Grmeča liče jedna drugoj kao jaje jejetu. Jer i sa jedne i druge strane starine Grmeča priča se o herojskim i vremenima malo kada dobrim. Priča se o 1876. kada je Pepo Živković kod Suvopolja ponad Lušci-Palanke, i kasnije na Radanovom brdu potukao Turke. Nikada im posle „ni na kraj pameti nije palo da dođu pod Grmeč”.

Tokom Drugog svetskog rata poginulo je oko dvadeset i tri hiljade Titovih boraca i nevinih seljaka ovog dela Krajine. Iz Jelašinovaca, jednom od stotinak podgrmečkih sela, je Titov heroj Milančić Miljević, i porodica Stanka Kukolja. Njih četranaestoro ubili su Nemci i to u samo jednom danu... Pod Grmečom je danas samo osam učenika, deca srpskih povratnika u Lušci-Palanku, mesto u kome ih je, pre rata, bilo zamalo pa šest stotina...

Priče ovdašnje su uglavnom o nedobru i retko o lepom poput one sa početka ovog teksta o ljubavi na drugi pogled.