„Све­тлост” ће утр­ну­ти у де­цем­бру

Сме­де­ре­во – Би­о­скоп „Све­тлост“ не­ка­да је био глав­но ме­сто за оку­пља­ње свих ге­не­ра­ци­ја, а Сме­де­рев­ци још пам­те не­пре­глед­не ре­до­ве ис­пред бла­гај­не, ка­да се тра­жи­ла кар­та ви­ше, а ре­зер­ва­ци­је за по­је­ди­не фил­мо­ве пла­ну­ле би и не­ко­ли­ко да­на пре про­јек­ци­је. На сце­ни би­о­скоп­ске са­ле на­сту­па­ле су и број­не ама­тер­ске и про­фе­си­о­нал­не по­зо­ри­ште тру­пе, а пе­ва­ли су ов­де и Здрав­ко Чо­лић, Ма­ја Оџа­кли­јев­ска, Ке­мал Мон­те­но, „Леб и сол”...

Гу­жве, чак и по­не­ка ту­ча, чу­ве­ни „тап­ка­ро­ши“ и не­из­бе­жни про­дав­ци се­мен­ки и ки­ки­ри­ки­ја би­ли су сва­ко­днев­на сли­ка пред овим хра­мом сед­ме умет­но­сти. Ше­зде­се­тих и се­дам­де­се­тих го­ди­на, би­о­скоп је по­се­ћи­ва­ло и до 400.000 гле­да­ла­ца го­ди­шње, при­ка­зи­ва­ло се ви­ше од 500 фил­мо­ва, а днев­но је би­ло по че­ти­ри про­јек­ци­је. Иако су у ме­ђу­вре­ме­ну др­ве­не сто­ли­це за­ме­ње­не удоб­ни­јим се­ди­шти­ма, крај осам­де­се­тих озна­чио је по­че­так би­о­скоп­ске кри­зе, па је ла­не по­се­та до­сти­гла нај­ни­жу тач­ку: чи­та­ве 2007. про­да­то је тек око 4.000 ула­зни­ца.

Но, ни то ни­је био крај про­па­да­ња. По­след­њих ме­се­ци, де­ша­ва­ло се да да­ни­ма не бу­де про­да­та ни­јед­на ула­зни­ца, или би се филм, у „бо­љем слу­ча­ју”, при­ка­зи­вао за пе­то­ро гле­да­ла­ца. Ка­са „Све­тло­сти” је по­че­ла да слу­жи за са­ку­пља­ње пра­ши­не, а од де­цем­бра ће па­у­чи­на пре­кри­ти и – про­јек­тор. Са­мо за ни­јан­су је бо­ље ста­ње у би­о­ско­пу Цен­тра за кул­ту­ру ко­ји ра­ди од 1981. го­ди­не. Тек по­не­ки гле­да­лац на­вра­ти. Је­ди­но су по­се­ће­не до­ма­ће пре­ми­је­ре, ка­да го­сту­ју глум­ци.

– Те­шка ср­ца, би­ли смо при­мо­ра­ни да до­не­се­мо од­лу­ку о за­тва­ра­њу би­о­ско­па јер је про­шле го­ди­не на­пра­вио гу­бит­ке од ми­ли­он и по ди­на­ра. Ха­ос у обла­сти ки­не­ма­то­гра­фи­је до­вео је до пи­ра­те­ри­је и иле­гал­ног тр­жи­шта, нео­вла­шће­ног при­ка­зи­ва­ња фил­мо­ва на ра­зним те­ле­ви­зи­ја­ма, а део кри­ви­це сно­се и ди­стри­бу­те­ри – ка­же за „По­ли­ти­ку“ Дра­ган Гер­гу­лов, ди­рек­тор Рад­нич­ког уни­вер­зи­те­та у чи­јем са­ста­ву по­слу­је би­о­скоп „Све­тлост“.

Би­о­скоп­ска са­ла тре­ба­ло би да по­ста­не мул­ти­ме­ди­јал­ни клуб са те­мат­ским про­гра­мом. План је да се на би­о­скоп­ској би­ни од­ви­ја ша­ро­лик про­грам, од ка­ба­рет­ских пред­ста­ва, пре­ко мо­но­дра­ма, џез и евер­грин кон­це­ра­та, до дру­же­ња са по­зна­тим лич­но­сти­ма. Али, нов­ца за нео­п­ход­ну адап­та­ци­ју и пре­на­ме­ну про­сто­ра не­ма. За­то је од­лу­че­но да се про­на­ђе стра­те­шки парт­нер или за­тра­же сред­ства од ре­сор­ног ми­ни­стар­ства. У ме­ђу­вре­ме­ну, по Сме­де­ре­ву се при­ча да ће би­о­скоп би­ти про­дат у бес­це­ње не­ком од ло­кал­них би­зни­сме­на, бу­ду­ћи да се ра­ди о атрак­тив­ном про­сто­ру у са­мом цен­тру гра­да.

– За са­да ни­је би­ло зва­нич­них по­ну­да, ни­ти раз­го­во­ра са евен­ту­ал­ним парт­не­ри­ма, а при­ча о про­да­ји јед­но­став­но не сто­ји, бу­ду­ћи да за­ко­ном ни­је ре­гу­ли­са­на мо­гућ­ност про­да­је уста­но­ва у кул­ту­ри – твр­ди Гер­гу­лов.

Од не­ка­да­шњих пет­на­ест би­о­скоп­ских рад­ни­ка ко­ји су „па­да­ли с но­гу“ од по­сла, оста­ло је са­мо че­тво­ро. Са ту­гом и се­том при­се­ћа­ју се про­ху­ја­ле ки­не­ма­то­граф­ске гро­зни­це:

– Сва­ка два-три да­на пу­ца­ло је ста­кло на бла­гај­ни, од ти­ска­ња сил­них гле­да­ла­ца ко­ји су са­ти­ма ста­ја­ли у ре­ду. Ка­да сам то ре­кла ди­рек­то­ру, он ми је од­го­во­рио: „Не­ка пу­ца, са­мо не­ка бу­де ово­ли­ко љу­ди“ – се­ћа се бла­гај­ни­ца Ја­сми­на Ми­ли­во­је­вић, ко­ја је че­тврт ве­ка про­ве­ла у би­ле­тар­ни­ци.

– Би­ло је то див­но вре­ме ка­да су се љу­ди дру­жи­ли, ов­де су се уз љу­бав­не при­че са плат­на осва­ја­ла жен­ска ср­ца, ра­ђа­ле се и мно­ге љу­ба­ви. Да­нас, на­жа­лост, де­ца не зна­ју шта су ча­ри би­о­ско­па, фил­мо­ве гле­да­ју на ком­пју­те­ри­ма не зна­ју­ћи да су не­ки спе­ци­јал­но пра­вље­ни за ве­ли­ко плат­но – до­да­је Ја­сми­на.