Ниси стваралац ако не објавиш у Политици

Без “Додатка” нема остатка, био је назив трибине на којој је у оквиру тридесетих Рашких духовних свечаности представљен феномен Политикиног Културног додатка, као својеврсне институције,а о њему су поред уреднице Марије Ђорђевић говорили и сарадници и књижевници Вуле Журић и Ђорђе Матић.  Повод за овај разговор био је необичан, а описан је као “једна песма,једна грешка,једно извињење”. Наиме, песма Ђорђа Матића посвећена четрдесетогодишњици Олимпијаде у Сарајеву штампарском грешком објављена је у Додатку без фусноте, уједно и завршног стиха. Уследило је лично извињење Марије Ђорђевић аутору, а из тог извињења развијена је преписка која је на крају,као текст, и објављена у Додатку. Садржај те преписке мали је омаж  суботњем  подлистку Политике, чији је први број објављен у априлу 1957.године, тада је излазио недељом, да би се од 1963.године усталио као суботњи културни Додатак. Ђорђе Матић, у тој преписци рекао је оно што је поновио и сада у Рашки,да за њега велику важност има чињеница да може да пише и да поезију објављује у Додатку. Као аутор који је тридесет година живео у емиграцији, напустивши Загреб, он и даље,по повратку у Хрватску осећа везе са Србијом,пишући о Вуку и Доситеју,слушајући и старе снимке Царевца и Данице Обренић,али и чекајући да у Пореч,где сада живи,дође по неки примерак Политике.

“За Политику се увек везује нешто лично. Налазио сам је на киосцима европских градова, а у кући мога оца тачно се знало где стоји Политика, уз Вијесник. После деведесетих година вратио сам се у Истру, и наставио сам да читам нарочито суботње издање Политике”, рекао је Ђорђе Матић.

Марија Ђорђевић подсетила је на то да у овој години обележавамо 120 година излажења Политике, али и на 67 година дугу традицију Културног додатка, на велике писце и уреднике који су његов део. Први уредник Културног додатка био је Ристо Тошовић, а затим Драгослав Зира Адамовић, Миодраг Максимовић, Вања Краљевић, Радован Поповић, Милка Лучић, Анђелка Цвијић и Зоран Радисављевић. У првом броју Додатка своје прилоге објавили су Воја Чолановић, Угљеша Богуновић, Алекса Челебоновић, Радмила Бунушевац, и други, а у наредним бројевима за Додатак су писали Иво Андрић, Бранко Ћопић,Милош Црњански,Жан Пол Сартр, Зуко Џумхур, Скендер Куленовић, Милан Богдановић, Исидора Секулић, Владан Десница, Дејан Медаковић, Михиз, Велибор Глигорић, и многи други. Говорило се да ако ниси објавио у Политици, као стваралац и не постојиш...

У слободној дискусији, којој се придружила и публика, речено је да Политика и њен Културни додатак истрајавају упркос општој пошасти дисконтинуитета, где две стране дневне културе  значе много у времену у којем само у још пар гласила култура има своје место, али су као кључне одлике Додатка наведени стандарди цивилизованог тона, пристојности,  где “нико не виче”. Политика је опште добро, у томе су били сагласни саговорници, а сетили су се посебно и Милана Влајчића и Милутина Чолића.

На Рашким духовним свечаностима представљено је и стваралаштво бањалучког писца Стеве Грабовца, актуелног добитника Нинове и Десничине награде за роман “Послије забаве”, у издању Имприматура. Грабовац је истакао да му је ово признање умногоме променило живот, уз важну финансијску сигурност, а објаснио је и то како је на основу новинске вести о пронађеном масовној гробници деце дошао на идеју да напише овај награђени роман. Издавач Борис Максимовић говорио је о тешкоћама пласирања књига из БиХ у региону,али је и похвалио српско издаваштво, Београдски сајам књига ,као доказе о томе да се итекако чита и да су књиге и даље важне.

“Око 2004. године прочитао сам вест о томе да је у околини Брода пронађена масовна гробница и та чињеница дуго ме је прогањала.Пишући о злочину над ромском децом,којој су вађени органи,донекле сам поштедео читаоца,јер стварност је била много гора. Било ми је несхватљиво да је неко био способан то да уради. Био сам свестан тога да они који су то учинили никада неће одговарати и овим романом желео сам да подигнем споменик настрадалој деци. Говорили су ми да треба да напишем само роман о овом злочину, али моја прича сложенија је и укључује и друге теме и токове”, објаснио је Грабовац, чија књига приказује и лажни хуманизам међународних организација које се постављају тако да доносе цивилизацију на Балкан,који је истини за вољу и пре ратова деведесетих ишао у корак са Европом.

У оквиру програма Зашто волим Србију,представљена је на Рашким духовним свечаностима туристичка и културна понуда Тимочке Крајине и Зајечара,које красе археолошко налазиште Гамзиграда и   царске палате Феликс Ромулијане, уписане на листу Унескове  светске баштине ,затим Дани Зорана Радмиловића и чувена Гитаријада.