Имамо ли реформаторе

„Европа то тражи” била је чаробна реченица на ободима бившег Варшавског пакта за спровођење разних реформи, јер није допуштала могућност оповргавања. Многе антикорупцијске институције и механизми успостављени су баш захваљујући томе. Међутим, кад би се „бриселско око” након пријема у пуноправно чланство окренуло на другу страну, политичари би кренули да подривају оно на шта су преко воље пристали.

Случај Бугарске ће можда донети промене. Као што многи примећују, кад процес ширења Уније захвати „Западну Балканију”, под већу лупу би, поред располагања ЕУ фондовима, могла бити стављена и корупција која се тиче новца домаћих пореских обвезника.

Делотворна борба против корупције и сада је један од приоритета међу „политичким условима” Брисела и напредак се разматра у извештајима који нам оданде долазе сваке јесени. У фокусу је остваривање циљева које смо сами себи задали и дефинисали у стратешким актима за придруживање, а ту је првенствено реч о усвајању закона и успостављању институција.

Ове године Европска комисија констатује известан напредак који се у Србији препознаје по томе што је усвојен Закон о Агенцији за борбу против корупције, што смо ратификовали две међународне конвенције, испунили обавезу подношења извештаја GRECO до краја прошле године и организовали антикорупцијска одељења у полицији и тужилаштву. Успех би био већи да није реч о закону чији је далеки почетак спровођења (1. јануар 2010) додатно угрожен лоше формулисаним прелазним одредбама, а и да смо било шта урадили на примени Грађанскоправне конвенције (нпр. обезбедили право на накнаду жртвама корупције и заштиту службеника који о њој проговоре)…

Низ пропуста и неуспеха нешто је дужи. Прво се каже да су „процедуре за извршење бившег закона о финансирању политичких странака биле слабе, што је као резултат имало да већина политичких странака не открива детаље о својим финансијама. Надаље, надзорни орган није имао довољно капацитета и стручности да испита тачност партијских извештаја”. Наравно, закон уопште није бивши, већ је и даље актуелан. Такође, непознаница је како је Европска комисија дошла до закључка да надзорна тела (РИК и Одбор за финансије) немају довољно капацитета и стручности да испитају тачност извештаја. С обзиром на њихову неактивност на том пољу сигурно је једино то да нису имали воље. Међутим, и поред крупних мањкавости, бриселски извештај је успео да буде у овом погледу супериоран у односу на владин Национални програм за интеграцију у ЕУ, где се финансирање партија и не помиње као садашњи проблем, већ само као једна од области рада будуће антикорупцијске агенције.

У извештају се говори и о (не)спровођењу других закона – о малом броју функционера који су поднели годишње имовинске извештаје, о влади која не обезбеђује извршење решења повереника за информације, о простору и људским ресурсима који недостају државној ревизорској институцији, заштитнику грађана, поверенику, управи за набавке и комисији за заштиту права. Европска комисија добро примећује мањкавости Акционог плана за реализацију антикорупцијске стратегије, али превиђа чињеницу да спровођење плана уопште није било надзирано. Помињу се и проблеми у вези са судским процесуирањем корупције, мада поента није довољно јасно изражена.

Дакле, ни извештаји ни правила из Брисела на пољу борбе против корупције нису „свето писмо”. Међутим, када на власти има реформаторе, ЕУ може да им буде добар савезник у тој борби. За тако нешто неопходно је да су сами реформатори кадри да добро формулишу „ратне циљеве”, да затраже од савезника логистичку подршку и да стану у прве борбене редове. Ако било који од тих услова изостане, уместо борбе против корупције имаћемо извођење „мирнодопске вежбе” уз церемонијално присуство представника страних сила или у најбољем случају повремене покрете трупа уз веома селективну употребу тешке артиљерије.

Програмски директор Транспарентност Србија