Imamo li reformatore

„Evropa to traži” bila je čarobna rečenica na obodima bivšeg Varšavskog pakta za sprovođenje raznih reformi, jer nije dopuštala mogućnost opovrgavanja. Mnoge antikorupcijske institucije i mehanizmi uspostavljeni su baš zahvaljujući tome. Međutim, kad bi se „briselsko oko” nakon prijema u punopravno članstvo okrenulo na drugu stranu, političari bi krenuli da podrivaju ono na šta su preko volje pristali.

Slučaj Bugarske će možda doneti promene. Kao što mnogi primećuju, kad proces širenja Unije zahvati „Zapadnu Balkaniju”, pod veću lupu bi, pored raspolaganja EU fondovima, mogla biti stavljena i korupcija koja se tiče novca domaćih poreskih obveznika.

Delotvorna borba protiv korupcije i sada je jedan od prioriteta među „političkim uslovima” Brisela i napredak se razmatra u izveštajima koji nam odande dolaze svake jeseni. U fokusu je ostvarivanje ciljeva koje smo sami sebi zadali i definisali u strateškim aktima za pridruživanje, a tu je prvenstveno reč o usvajanju zakona i uspostavljanju institucija.

Ove godine Evropska komisija konstatuje izvestan napredak koji se u Srbiji prepoznaje po tome što je usvojen Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, što smo ratifikovali dve međunarodne konvencije, ispunili obavezu podnošenja izveštaja GRECO do kraja prošle godine i organizovali antikorupcijska odeljenja u policiji i tužilaštvu. Uspeh bi bio veći da nije reč o zakonu čiji je daleki početak sprovođenja (1. januar 2010) dodatno ugrožen loše formulisanim prelaznim odredbama, a i da smo bilo šta uradili na primeni Građanskopravne konvencije (npr. obezbedili pravo na naknadu žrtvama korupcije i zaštitu službenika koji o njoj progovore)…

Niz propusta i neuspeha nešto je duži. Prvo se kaže da su „procedure za izvršenje bivšeg zakona o finansiranju političkih stranaka bile slabe, što je kao rezultat imalo da većina političkih stranaka ne otkriva detalje o svojim finansijama. Nadalje, nadzorni organ nije imao dovoljno kapaciteta i stručnosti da ispita tačnost partijskih izveštaja”. Naravno, zakon uopšte nije bivši, već je i dalje aktuelan. Takođe, nepoznanica je kako je Evropska komisija došla do zaključka da nadzorna tela (RIK i Odbor za finansije) nemaju dovoljno kapaciteta i stručnosti da ispitaju tačnost izveštaja. S obzirom na njihovu neaktivnost na tom polju sigurno je jedino to da nisu imali volje. Međutim, i pored krupnih manjkavosti, briselski izveštaj je uspeo da bude u ovom pogledu superioran u odnosu na vladin Nacionalni program za integraciju u EU, gde se finansiranje partija i ne pominje kao sadašnji problem, već samo kao jedna od oblasti rada buduće antikorupcijske agencije.

U izveštaju se govori i o (ne)sprovođenju drugih zakona – o malom broju funkcionera koji su podneli godišnje imovinske izveštaje, o vladi koja ne obezbeđuje izvršenje rešenja poverenika za informacije, o prostoru i ljudskim resursima koji nedostaju državnoj revizorskoj instituciji, zaštitniku građana, povereniku, upravi za nabavke i komisiji za zaštitu prava. Evropska komisija dobro primećuje manjkavosti Akcionog plana za realizaciju antikorupcijske strategije, ali previđa činjenicu da sprovođenje plana uopšte nije bilo nadzirano. Pominju se i problemi u vezi sa sudskim procesuiranjem korupcije, mada poenta nije dovoljno jasno izražena.

Dakle, ni izveštaji ni pravila iz Brisela na polju borbe protiv korupcije nisu „sveto pismo”. Međutim, kada na vlasti ima reformatore, EU može da im bude dobar saveznik u toj borbi. Za tako nešto neophodno je da su sami reformatori kadri da dobro formulišu „ratne ciljeve”, da zatraže od saveznika logističku podršku i da stanu u prve borbene redove. Ako bilo koji od tih uslova izostane, umesto borbe protiv korupcije imaćemo izvođenje „mirnodopske vežbe” uz ceremonijalno prisustvo predstavnika stranih sila ili u najboljem slučaju povremene pokrete trupa uz veoma selektivnu upotrebu teške artiljerije.

Programski direktor Transparentnost Srbija