Холандско-српска уметничка нит не може се раскинути

Представа „Кратка историја пљескавица и друге приче” беседи о одрастању у тешким околностима, осећају усамљености и покушају да се то стање превазиђе. Мислим да сви носимо искуство да нам одређена врста хране или чак само њен мирис покреће успомене, тужне или лепе. Одмах се враћамо у прошлост, без упозорења. Бургери у животу дечака помажу му да преживи своје сиромашно детињство и увек ће га подсећати на тај период.

Холандски глумац Симон Верснел, искусни, вишегодишњи члан белгијске плесне позоришне трупе„Peeping Tom у паузи између петодневног узастопног извођења монодраме „Кратка историја пљескавица и друге приче”  управо је овако за „Политику” казивао о делу које му је донело посебну радост сценске игре. Представа „Кратка историја пљескавица...”, у режији српског редитеља Андреја Носова, део је  програма Фестивала извођачких уметности и друштва Нордерзон – Гронинген у Холандији. Андреју Носову припала је част да званично отвори овај репрезентативни фестивал, а холандска публика је последње, пете вечери заредом, имала прилику да са Симоном Верснелом  „проживи“ ову монодраму. Ауторску екипу чине и драматург Ђорђе Косић, сценограф Дејан Тодоровић, костимографкиња Селена Орб, композитор Драшко Аџић, Едит Калдор као саветница и Александра Лозановић продуценткиња.

„Кратка историја пљескавица и друге приче” на особен начин обрађује специфичне теме које се универзално увлаче под кожу. Представа суптилно води кроз приче о траумама из детињства, које се уз танане додире интимно сукобљавају. Комад прати више прича инспирисаних сећањима дечака о трауматичним догађајима који су пресудно утицали на његов доживљај стварности. Београдска публика имала је прилику пре две године да је премијерно погледа у Хартефакт кући у Београду.

Симон Верснел уметничку каријеру почео је као вокални солиста, а прву професионалну ролу остварио је у представи „Каубоји“ Мартена ван дер Пута и Паулине Роелант. Уследиле су  улоге у представама „Дон Кихот”, „Магбет”, „Јутања песма”, „Неколико ствари”, као и главне улоге у филмовима „Путовање у послеисторију” и „Трилогија наших поражених живота” француског редитеља Винсента Дијетреа. Монолог о животу Сергеја Ђагиљева написао је, режирао и продуцирао, и изводи га од 2013. године , а 2018.  објавио је и свој први роман „Ћао, Давиде, прича о страсти и срећи”.

Иза дела „Кратка историја пљескавица и друге приче” стоји потпис , редитеља Андреја Носова. Како је дошло до ваше сарадње?

Адреј Носов је пре неколико година бораво у Амстердаму, где је радио свој магистарски рад. Требало је да постави своју ауторску представу на крају студија и за тај редитељски рукопис желео је да ангажује старијег глумца. „Они” су ме нашли и почели смо да радимо на представи. Прво преко популарног, практичног, удаљеног „зума” због пандемије ковида 19, касније се рад наставио  на академији у Амстердаму. Морам да кажем да сам осетио тренутни „клик” између Носова и себе. Отуда је ова холандско-српска уметничка нит нераскидива. Допао ми се текст који ми је представио. Представа „Кратка историја пљескавица и друге приче” коју смо тада направили била је другачија од садашње. Први пут када сам дошао у Београд, Андреј Носов одлучио је да промени оригиналну представу у ово што је сада.

Представа прича о сећањима  дечака, упечатљивим  догађајима који су снажно утицали на његов доживљај стварности. Како сте ви, из свог глумачког угла склапали сценско тумачење овог дела?

Ја сам интуитиван глумац. Дакле, разговор о дечаку, његовим родитељима, трауматичним догађајима дао ми је идеју како да то играм пред публиком. Наравно, ово је прича  Андреје Носова, која ми је дала и алате да учиним ликове реалистичним. Поред тога, свој живот и искуства увек носите са собом док стварате. Све то део је слике, приче коју смо преточили у представу.

Колико је деликатво изнијансирати прелаз из улоге дечака у улогу оца, мајке, тетке и комшинице и све то плешући чочек тик уз публику? Односно, замке менталитета и обичаја мале средине, али и компликоване породичне односе?

За глумца је велики и диван изазов да игра све те ликове, уз минималну промену костима или гласа. Одлучили смо само да променимо места на сцени и поједине изразе лица. Једина велика промена је хаљина коју мајка користи за плес.

Школовали сте се за певача класичне музике код ротердамског учитеља певања Динија Еркенса. Од 1979. наступате и као певач и као глумац.Колико вам ноте помажу у глумачком изразу?

Могу само да кажем да ми је професор певања дао сву храброст да изађем на сцену. И наравно да одржите концерт „Lieder”, само ви и пијаниста, веома је интимна ствар. И сада се осећам исто са овим монологом, односно монодрамом. Тако је све кренуло, остало све је део уметничког процеса и искуства.

Са београдском публиком имали сте сусрет пре две године. Какво вам је то искуство?

Први пут сам дошао у Београд помало нервозан, у смислу шта ћу тамо затећи и не знајући како ћемо у наредном периоду кориговати представу. Касније, односно сада у Београду се осећам мање-више „као код куће”. Сви људи из Хартефакта су јако љубазни и дају ми осећај да сам део њихове породице када сам тамо. Али сада играмо у мојој земљи! Радујем се сваком сусрету са холандском публиком. Моји пријатељи и породица коначно могу да виде ову представу коју толико волим да играм. Надам се да ће у блиској будућности бити прилике да поново дођем у Београд.