Шта Ма­крон до­но­си у Бе­о­град

У по­след­њих го­ди­ну да­на Бе­о­град је по­стао ре­дов­на де­сти­на­ци­ја за свет­ске ли­де­ре – у по­се­те Ср­би­ји до­шли су Си Ђин­пинг, Олаф Шолц и Ђор­ђа Ме­ло­ни, а по­след­њи у ни­зу је Ема­ну­ел Ма­крон, ко­ји тре­нут­но бо­ра­ви у Бе­о­гра­ду. Сва­ка од ових по­се­та је би­ла зна­чај­на на дру­га­чи­ји на­чин, али фран­цу­ски пред­сед­ник је са со­бом до­нео при­ли­ке ко­је су за Ср­би­ју од по­себ­не ва­жно­сти.

По­сто­ји на­да да ће Ма­крон кроз свој не­ма­ли ути­цај на европ­ску по­ли­ти­ку под­ста­ћи про­ак­тив­ни­ји при­ступ Евро­пе за­шти­ти ин­те­ре­са Ср­ба и дру­гих ма­њи­на на Ко­со­ву, као и ути­ца­ти на убр­за­ње учла­ње­ња Ср­би­је у Европ­ску уни­ју. На­рав­но, по­ста­вља се пи­та­ње ко­ли­ко ће Ма­крон и ње­гов ка­би­нет има­ти ка­па­ци­те­та и во­ље да се ак­тив­ни­је ба­ве пи­та­њем Ко­со­ва и Ме­то­хи­је. Као од­го­вор на ово пи­та­ње мо­же се ис­ко­ри­сти­ти чи­ње­ни­ца да је Ма­крон до­шао у дво­днев­ну по­се­ту Бе­о­гра­ду упр­кос пар­ла­мен­тар­ној кри­зи у Фран­цу­ској, где је пред­сед­ник од­био да име­ну­је пре­ми­је­ра из ле­ви­чар­ске ко­а­ли­ци­је.

Кад је у пи­та­њу ве­штач­ка ин­те­ли­ген­ци­ја, Фран­цу­ска се из­два­ја као нај­бо­љи европ­ски парт­нер за Ср­би­ју у овој обла­сти. Глав­ни раз­лог је пре све­га то што је фран­цу­ски сек­тор ве­штач­ке ин­те­ли­ген­ци­је да­ле­ко ис­пред остат­ка Евро­пе. По­ред то­га, Фран­цу­ска је ан­га­жо­ва­на у ре­гу­ли­са­њу ове зна­чај­не обла­сти на свет­ском, мул­ти­ла­те­рал­ном ни­воу као јед­на од по­кре­тач­ких си­ла иза Гло­бал­ног парт­нер­ства за ве­штач­ку ин­те­ли­ген­ци­ју, којeм ће Ср­би­ја пред­се­да­ва­ти на­ред­не го­ди­не.

Ку­по­ви­на „ра­фа­ла” и дру­ги ви­до­ви вој­не са­рад­ње Ср­би­је и Фран­цу­ске би­ли су та­ко­ђе јед­на од кључ­них те­ма по­се­те. Та ку­по­ви­на, без хи­пер­бо­ле, би­ла би пре­крет­ни­ца за Ср­би­ју и ње­ну вој­ску, спољ­ну и без­бед­но­сну по­ли­ти­ку. Ипак, нај­зна­чај­ни­ја пре­крет­ни­ца за бу­дућ­ност Ср­би­је ко­ју са­рад­ња с Фран­цу­ском мо­же до­не­ти је­сте ну­кле­ар­на енер­ги­ја.

У скло­пу ово­го­ди­шње по­се­те Па­ри­зу срп­ске де­ле­га­ци­је пред­во­ђе­не пред­сед­ни­ком Ср­би­је пот­пи­сан је ме­мо­ран­дум о раз­у­ме­ва­њу из­ме­ђу Вла­де Ср­би­је и Фран­цу­ске елек­тро­при­вре­де, ко­ји пред­ста­вља по­че­так парт­нер­ства две зе­мље у обла­сти ну­кле­ар­не енер­ги­је. Нај­ве­ћа пре­пре­ка на по­чет­ку овог ви­ше­де­це­ниј­ског про­це­са је­сте мо­ра­то­ри­јум на из­град­њу ну­кле­ар­них елек­тра­на до­нет за вре­ме Ју­го­сла­ви­је као ре­ак­ци­ја на ка­та­стро­фу у Чер­но­би­љу.

Страх је у прак­си мно­го опа­сни­ји од ну­кле­ар­не енер­ги­је и чи­ње­нич­но ста­ње ја­сно ука­зу­је да је ну­кле­ар­ни по­гон те­мељ одр­жи­ве бу­дућ­но­сти, а по­сле­ди­це ње­го­вог од­ба­ци­ва­ња мо­гу би­ти раз­не. До­бар узор ло­шег ста­ва пре­ма ну­кле­ар­ној енер­ги­ји тре­ба да бу­де Не­мач­ка, ко­ја је па­ра­ли­са­на стра­хом за­тво­ри­ла сво­је елек­тра­не и за вре­ме Ан­ге­ле Мер­кел то­ле­ри­са­ла Пу­ти­но­ве рас­ту­ће ам­би­ци­је због за­ви­сно­сти од ру­ских енер­ге­на­та. То је са­мо је­дан у ни­зу раз­ло­га за­што глав­ни европ­ски парт­нер Ср­би­је тре­ба да бу­де баш Фран­цу­ска.

У сеп­тем­бру по­чи­ње јав­на рас­пра­ва о На­цр­ту за­ко­на о из­ме­на­ма и до­пу­на­ма За­ко­на о енер­ге­ти­ци, чи­ја по­сле­ди­ца би би­ло уки­да­ње за­бра­не из­град­ње ну­кле­ар­них елек­тра­на. То је до­бра при­ли­ка да се за­поч­не и ши­ри, тран­спа­рен­тан про­цес ин­фор­ми­са­ња гра­ђа­на Ср­би­је о овом кру­ци­јал­ном пи­та­њу. Ин­фор­ми­са­ње, од­но­сно обра­зо­ва­ње, би­ће и око­сни­ца са­рад­ње Фран­цу­ске и Ср­би­је у обла­сти ну­кле­ар­не енер­ги­је. По­ред, на­рав­но, нов­ца, Ср­би­ји су за ну­кле­ар­ну енер­ги­ју по­треб­ни и екс­пер­ти за исту, ко­јих на­жа­лост не­ма.

На сре­ћу, Фран­цу­ска, као је­дан од свет­ских ли­де­ра у раз­во­ју ну­кле­ар­не енер­ги­је, има при­ступ ве­ли­ком зна­њу ко­је је по­треб­но што ра­ни­је „до­ве­сти” у Ср­би­ју. До­бар знак је то што при­ме­ћу­је­мо све ви­дљи­ви­је на­по­ре да се у раз­ли­чи­тим обла­сти­ма у Ср­би­ји кроз са­рад­њу при­ват­ног и јав­ног сек­то­ра, обра­зов­них и на­уч­них ин­сти­ту­ци­ја из Ср­би­је и ино­стран­ства до­ђе до бо­љит­ка за це­ло­куп­ну зе­мљу – нај­бо­љи при­мер je БИО 4 кам­пус. То нам го­во­ри да Ср­би­ја има ка­па­ци­тет да ор­га­ни­зу­је, ко­ор­ди­ни­ра и спро­ве­де ком­плек­сан про­цес тран­сфе­ра зна­ња у обла­сти ну­кле­ар­не енер­ги­је из Фран­цу­ске ка Ср­би­ји.

Ну­кле­ар­на енер­ги­ја је по­себ­но ва­жна за Ср­би­ју због ње­них ам­би­ци­ја ка члан­ству у Европ­ској уни­ји. Зе­ле­на тран­зи­ци­ја, од­но­сно де­кар­бо­ни­за­ци­ја и пре­ла­зак на об­но­вљи­ве из­во­ре енер­ги­је, са­да већ пред­ста­вља јед­ну од цен­трал­них вред­но­сти за ЕУ, што се од­сли­ка­ва и на ње­ну по­ли­ти­ку и ре­гу­ла­ти­ве. За нас, нај­ре­ле­вант­ни­ји европ­ски до­ку­мент је Но­ви план раз­во­ја за­пад­ног Бал­ка­на.

Овај план по­чи­ва на че­ти­ри сту­ба – еко­ном­ској ин­те­гра­ци­ји ре­ги­о­на у је­дин­стве­но тр­жи­ште ЕУ, под­сти­ца­њу ре­ги­о­нал­не еко­ном­ске са­рад­ње, убр­за­њу по­треб­них ре­фор­ми и фи­нан­сиј­ској по­др­шци кроз кроз кре­ди­те и гран­то­ве. У то спа­да и ин­те­гра­ци­ја Ср­би­је у европ­ски ла­нац снаб­де­ва­ња кри­тич­ним си­ро­ви­на­ма. Европ­ска уни­ја ра­ди на ди­вер­си­фи­ка­ци­ји из­во­ра стра­те­шких си­ро­ви­на и не­за­ви­сно­сти лан­ца вред­но­сти у обла­сти елек­тро­мо­бил­но­сти. Стра­те­шке си­ро­ви­не су нео­п­ход­не за про­из­вод­њу ба­те­ри­ја и дру­гих тех­но­ло­ги­ја по­мо­ћу ко­јих се по­сти­же де­кар­бо­ни­за­ци­ја, а ЕУ же­ли да њи­хов из­вор ди­вер­си­фи­ку­је пу­тем ула­га­ња у ру­да­ре­ње на те­ри­то­ри­ји ЕУ и у ино­стран­ству.

Ср­би­ја мо­же да се угле­да на Фран­цу­ску и кад је у пи­та­њу при­ступ по­тен­ци­јал­ној екс­пло­а­та­ци­ји ли­ти­ју­ма у слу­ча­ју про­јек­та „Еми­ли”. Из пла­ни­ра­ног руд­ни­ка у цен­трал­ној Фран­цу­ској је мо­гу­ће на­пра­ви­ти чак 700.000 ба­те­ри­ја за елек­трич­не ауто­мо­би­ле. Ло­кал­но ста­нов­ни­штво је за­бри­ну­то због мо­гу­ћих по­сле­ди­ца ру­да­ре­ња ли­ти­ју­ма по жи­вот­ну сре­ди­ну и здра­вље и ор­га­ни­зо­ва­на је ше­сто­ме­сеч­на јав­на де­ба­та чи­ји ће ре­зул­та­ти би­ти по­зна­ти на кра­ју сеп­тем­бра, а у ко­јој је уче­ство­ва­ло ско­ро 4.000 љу­ди на ви­ше де­се­ти­на до­га­ђа­ја.

То је при­мер од­го­вор­ног ди­ја­ло­га ко­ји је нео­п­хо­дан да би у исто вре­ме по­сто­јао над­зор гра­ђа­на над це­ло­куп­ним про­це­сом и про­стор за ра­ци­о­нал­ну и на­уч­ну ди­ску­си­ју. Фран­цу­ска пи­та­њу зе­ле­не тран­зи­ци­је при­сту­па тре­зве­но и стра­те­шки, са ак­тив­ним на­по­ром да се ус­по­ста­ви еко­ло­шки и ге­о­по­ли­тич­ки оси­гу­ран ла­нац вред­но­сти у е-мо­бил­но­сти. Она је ви­со­ко на ли­сти Ма­кро­но­вих при­о­ри­те­та и у на­ред­ном пе­ри­о­ду ће се ви­де­ти ко­ли­ко ће то ићи у ко­рист Ср­би­ји и ње­ној по­зи­ци­ји на ме­ђу­на­род­ној сце­ни.

Фран­цу­ска већ ак­тив­но до­при­но­си енер­ге­ти­ци и за­шти­ти жи­вот­не сре­ди­не у Ср­би­ји – фран­цу­ска ком­па­ни­ја „Ве­о­ли­ја”, свет­ски ли­дер у упра­вља­њу от­па­дом и от­пад­ним во­да­ма, упра­вља де­по­ни­јом у Вин­чи и је­дан је од парт­не­ра у из­град­њи пр­ве елек­тра­не на ко­му­нал­ни от­пад у Ср­би­ји.

Еви­дент­но је ко­ли­ко до­брог за Ср­би­ју и њен на­род мо­же да се из­ро­ди из парт­нер­ства с Фран­цу­ском, а по­се­та Ема­ну­е­ла Ма­кро­на Бе­о­гра­ду мо­же да бу­де ка­мен те­ме­љац тог парт­нер­ства и до са­да нај­ви­дљи­ви­ји сиг­нал да је Ср­би­ји ме­сто упра­во у Евро­пи.

*По­ли­ти­ко­лог