Право на достојанствен вечни одлазак

Венеција, Лидо – Нисам сигурна како бих поступила у ситуацији у којој се нашла списатељица Ингрид која је на молбу своје пријатељице Марте пристала да борави у суседној соби док се она опрашта од живота на начин који је сама одабрала сматрајући га једино исправним. А тај начин је еутаназија.

Ингрид и Марта су јунакиње „Суседне собе”, првог филма на енглеском језику који као сценариста и редитељ потписује ненадмашни шпански мајстор Педро Алмодовар. Марта је Тилда Свинтон, Ингрид је Џулијан Мур, а обе заслужују не само равноправни венецијански „Пехар Волпи” за најбољу женску ролу, већ и „Оскаре”, за које се почетак трке многим филмовима, па и овим, бомбастично најављује ових дана управо на 81. Мостри. Та дирљива, емоционално достојанствена, глумачки маестрална, редитељски готово савршена нова Алмодоварова филмска прича о две блиске пријатељице из младости – романописца (Ингрид) и познате ратне репортерке (Марта), које су некада радиле у истом часопису – наводи гледаоца на размишљање не само о сопственој смртности, о праву људског бића на достојанствени вечни одлазак, већ и о пријатељству, начину живота који често подразумева жртвовање породице и породичних односа зарад испуњења сопствене суштине и слично. Гледалац је овим филмом наведен и на помисао да је и сам Алмодовар у фази размишљања о сопственој смртности. Али, упркос тешкој теми – борби једне жене са неизлечивим канцером и борби друге да пристане да буде уз њу до краја и постане сведок законом иначе забрањене еутаназије – Алмодоваров филм не оптерећује гледаоца тежином туге, већ готово узвишено плени топлином и лепотом, тим нежним а интензивним „алмодоваровским” колоритом и занимљивим и паметним дијалозима. Изврстан филм.

Међу осталим до сада приказаним главним такмичарским филмовима осим Алмодоваровог знатно су се већ издвојили и „Бруталиста” Брејдија Корбета, „Још увек сам овде” Валтера Салеша, „Убиј џокеја” Луиса Ортеге. Британски редитељ Брејди Корбет пред гледаоце доноси фасцинантни трочасовни филм о Ласлу Тоту (Адријен Броди), јеврејском архитекти мађарског порекла који путује из Будимпеште у Америку после Другог светског рата да би уз пуно тегоба, изазова, сукобљавања и трпљења и тамо стварао своја бруталистичка архитектонска дела блиска некој врсти ретро-класицизма. У та три сата и петнаест минута трајања који зачуђујуће брзо прођу, јер гледалац стално има утисак да му се читав један живот одвија пред очима, Корбет амбициозно (али успешно) гради грандиозно алегоријски филм прожет пријатном достојанственошћу и емоцијама. Стиче се утисак да је реч о правом биографском филму, али он то није. Име главног јунака Ласло Тот „позајмљено” је од мађарског геолога познатог по томе што је 1972. године чекићем вандализовао Микеланђелову „Пијету”. Филмски Ласло – у изванредном тумачењу Адријена Бродија који је већ играо лик Јевреја што је преживео Холокауст и то у филму Поланског „Пијаниста” – имагинаран је лик скројен тако да ама баш све у вези с њим делује као истина. Корбет Ласла чини грубим, несигурним, наизглед прилично безазленим. Он делује као очајна избеглица што држи погнуту главу и покушава само да настави даље. Како се филм развија и његов амерички живот тече, Ласно мења и своје понашање и бивствовање, нарочито од тренутка када се среће са својим будућим меценом покровитељем Ван Буреном (у тумачењу Гаја Пирса). Ту Корбет ствара однос који није само на релацији уметник–покровитељ већ и јеврејски имигрант–власник америчке плаве крви и експлоататор. Ту се негде, у филму који је иначе подељен у више поглавља, отвара и простор за чувену Гетеову фразу: „Нико није безнадежније поробљен од оних који лажно верују да су слободни”, коју ће изговорити Ласлова супруга Ержебет гледајући како други користе и злостављају њеног мужа. „Бруталиста” није само прича о још једном имигранту у Америци, већ пре свега прича у уметничком визионарству епских размера.

После 28 година колико га није било са филмом у Венецији, познати и вољени бразилски редитељ Валтер Салеш дошао је сада са снажном, емотивном и рефлектујућом драмом „Још увек сам овде” у којој улоге тумаче Фернанда Торес, Фернанда Монтенегро и Салтон Мело. Радња филма је смештена у Рио де Жанеиро седамдесетих година прошлог века у време диктатуре када су људи преко ноћи једноставно нестајали. Војници су тако једне ноћи из куће одвели и Рубенса Паиву на испитивање и породица га више није нашла пуних 30 година. Када су се коначно ипак сви окупили Паива већ показује прве симптоме Алцхајмерове болести. Да ли је то последица закопавања прошлости или страха од проживљеног и надолазећег у мање-више сличној будућности? Могуће, али Салеш заправо више простора даје нади што извире вечно и радости породице која увек проналази начин да преживи. Леп, емотиван филм о ипак срећној породици у несрећним временима.

Негде при врху највољенијих такмичарских филмова у првом делу 81. Венецијанског фестивала је и аргентински „Убиј џокеја” Луиса Ортеге, алегоријска прича о дуалности полног идентитета, кроз динамично, забавно, хуморно и гротескно приповедање о судбини експлоатисаног човека у канџама бескрупулозних мафијаша. Ортега говори о Рему Манфединију, легендарном џокеју са својим коњима у тркама чини права чуда, али и о његовом самодеструктивном понашању које почиње да надмашује његов таленат, угрожава везу са девојком Абрил, чинећи однос са његовим мафијашким „власницима”, који су га и навукли на дрогу и алкохол, додатно компликованим и додатно опасним. Ремо је лик чудног изгледа који ретко када проговара (изврстан Нахуел Перез Бискајар), а његово понашање је из дана у дан чудније. Он је нека врста вечне жртве моћника који на њему зарађују, свестан да ће му ускоро пресудити. Једини начин да их победи јесте да умре да би се поново родио и тако нешто се заправо и догађа у овом стилски надреалном филму који у себи носи и много духа познатих дела са потписом Буњуела...