Одлазак лепе протине кћери

Драмска уметница суптилног сценског израза, топлог осмеха, отмених манира, достојанствена, одважна Радојка Рада Ђуричин, једна од најзначајнијих српских и југословенских глумица, преминула је јуче у Београду.

Лепа протина кћи Рада Ђуричин, вишедеценијска чланица  Југословенског драмског позоришта, рођена је 31. маја 1934. у Вршцу где је завршила основну школу и гимназију.

Готово да није било човека у Вршцу који није познавао и поштовао њеног оца, Маринка Ђуричина, свештеника Српске православне цркве.

– Рођена сам и одрастала у лепој вароши, у граду Јована Стерије Поповића, Паје Јовановића, Васка Попе...У свештеничкој породици, уз оца Поп-Маринка, тако су га сви звали, а тако се сад зове и једна улица у Вршцу, уз мајку Милеву и сестру Наду – причала је за „Политику” у своје време Рада Ђуричин.

Крштени кум био је Вања Котов Рус и дао јој је име Радосна. Преведено на српски то је Радојка. Најпре је студирала светску књижевност и желела је да буде новинар. Судбина је једном приликом одвела до глумца Павла Минчића да са њим направи интервју за новине. Кад ју је Павле видео онако лепу, пуну шарма, са чувеним осмехом, рекао је: „Бићеш ти глумица. Имаш стас, глас, осмех и све заједно – личност си за тај позив.”

Студије глуме уписала је 1954. на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду, у класи професора Јосипа Кулунџића, заједно са Радмилом Андрић, Николом Симићем, Ружицом Сокић, Батом Живојиновићем…

– Тата је био човек који је сматрао да се све тешкоће могу превазићи преданим служењем Богу и народу и добром вољом. На свет је гледао без горчине, са разумевањем, ведрином, чак и хумором. Сећам се, непосредно после рата један верник му се пожалио да се плаши да долази у цркву, јер ће изгубити посао, а тата му је рекао: „Не брини, моли се код куће док ово не прође.”

Поштовао је све религије и волео да помаже људима без обзира на то које су вере. Недељом је обилазио пацијенте у вршачкој болници и на поклон им носио иконице. А младе које је венчавао даривао је малим Светим писмом с посветом – присећала се Рада Ђуричин.

Уживао је, знала је да примети, да своје парохијане води у посете манастирима и веома се помно припремао да им говори о тим светињама и српској историји. Једном приликом, у групи се нашла и извесна Јулишка. Да јој не би било непријатно, из приче је намерно изоставио како су Мађари малтретирали Карађорђа.

– И мене је саветовао да никад не учествујем ни у чему што дели људе, већ у ономе што их спаја. И још да се потрудим да свакога дана некога нечим обрадујем, макар љубазним поздравом.

Без гунђања и осуде прихватио је мој избор животног позива, бодрио ме, чак веома пажљиво слушао одломке из мојих улога које сам имала обичај да му читам, па и из „шкакљивијих” текстова као што је „Страх од летења” Ерике Џонг. Ето како је утицао на мене: ширином свог духа и интересовањем за оно што радим.

 Глуму је  Рада Ђуричин дипломирала 1958, а следеће године и југословенску књижевност на Филозофском факултету у Београду. Дебитовала је 1958, улогом Ане Франк у представи „Дневник Ане Франк” Народног позоришта у Београду. Чланица ансамбла ЈДП-а била је од 1958. до 1998. године.

Сарађивала је са најугледнијим редитељима, као што су били Хуго Клајн, Мата Милошевић, Бојан Ступица, Мирослав Беловић, Бранко Плеша, Дејан Мијач, Боро Драшковић, Љубиша Ристић, Миленко Маричић, Вида Огњеновић, Љубомир Драшкић, Јагош Марковић…

Током дуге плодне каријере, играла је и у представама Народног позоришта у Београду, Атељеа 212, Звездара театра, КПГТ-а, Битеф театра, Малог позоришта „Душко Радовић”, Народног позоришта у Нишу и у Ужицу, Мадленијанума, и других, мањих и независних позорница.

– Она компонента која је, по мени, најважнија у оцени сваког уметника јесте: трајање! Оно је, уосталом, основно обележје и мог укупног живота. У сваком смислу! Наравно да није само реч о генетском наслеђу, већ и о часном односу према себи и другима без потребе за било којом врстом кајања или гриже савести – казивала је Рада Ђуричин.

Највише улога, више од 40, одиграла је на сценама своје куће, у ЈДП-у, у представама као што су биле: „Госпођица Јулија”,  „Тартиф”, „Мртве душе”, „Важно је звати се Ернест”,  „Кад су цветале тикве”, „Злочин и казна”, „Буба у уху”, „Вуци и овце”,  „Народни посланик”, „Веселе жене винџорске”, „Павиљони”, „Тако је (ако вам се тако чини)” (2017)…

На камерним сценама Рада Ђуричин је са посебним жаром креирала и играла монодраме и дуодраме, и за њих добијала награде. Њене представе: „Похвала лудости”, „011”, „Крај викенда”, „Страх од летења” доживеле су по више од 500 извођења широм Југославије, али и у бројним земљама света – у Европи, Америци, Аустралији.

У митској представи ЈДП-а „ Буба у уху” Жоржа Фејдоа, у режији Љубише Ристића, Рада Ђуричин је своју Рајмонд Шандебиз играла на премијери 1971, а онда близу 2.000  пута, скоро 40 година.

Остварила је велики број улога и у другим медијима, у готово 30 играних филмова и у 50 телевизијских продукција. За своју глуму добила је многе позоришне награде. Филм „Осма врата” донео јој је дебитантску награду на Филмском фестивалу у Пули 1959, а награду за епизодну улогу у филму „Парлог” добила је на Филмским сусретима у Нишу 1974. године. Указом председника Републике Србије, 2018. године, Рада Ђуричин је добила Златну медаљу за заслуге.

Написала и објавила две књиге: „Тајна црне руке: дневник једне глумице”  и „Моје монодраме” . Превела је дела „О ја сам врло, врло срећна” Дарија Фоа и Франка Раме и Исидора Мартина Шермана. Време и место комеморативног скупа и сахране Раде Ђуричин биће накнадно саопштени.

Никола Селаковић: Памтићемо је као јединствену личност

Министар културе Никола Селаковић упутио је телеграм саучешћа поводом смрти, како је рекао „дивне, драге увек насмејане Раде Ђуричин, велике драмске уметнице која је обогатила и оплеменила нашу глумачку позорницу”. „Импресивном харизмом, раскошним талентом и невероватном способношћу да радост којом је пленила шири око себе, оставила је неизбрисв траг у нашем позоришту, кинематографији и нашој култури”, навео је Селаколвић додавши да ћемо је памтити не само по изванредним улогама већ и као „јединствену личност која је до краја живела и славила живот”.

Вучић: Памтиће се њен уметнички печат

Председник Србије Александар Вучић изразио је јуче саучешће због смрти глумице Раде Ђуричин.

„С тугом сам примио вест о смрти Раде Ђуричин, једне од последњих глумачких хероина златне генерације филмске и позоришне уметности нашег поднебља. Њен уметнички печат ће се памтити, као и немерљив допринос култури у коју је уткала своје улоге. Нека почива у миру”, написао је Вучић на званичном налогу на мрежи „Икс”.

Додик: Дубок траг у свету позоришта

Председник Републике Српске Милорад Додик поводом смрти глумице Раде Ђуричин упутио је телеграм саучешћа њеној породици и Југословенском драмском позоришту.

„Са жаљењем сам примио вест о смрти Раде Ђуричин, једне од најбољих српских и југословенских глумица, о чијем таленту најбоље сведоче бројна глумачка и друштвена признања”, навео је Додик. Рада је, поручио је, оставила дубок траг у свету позоришта својим изузетним талентом и посвећеношћу уметности. „Њен рад и њен дух остаће у сећању свих који су имали част да је познају и сарађују с њом”, навео је Додик.