Коњ добри и оружје чине јунака

Српска властела следила је западне узоре на пољу материјалне културе, купујући тканине из Италије, скупоцени накит и фино изражене предмете за свакодневну употребу

Обимна студија „Коњ добри и оружје, властела државе српских деспота (1402–1459)“  др Милоша Ивановића, у издању Службеног гласника, представљена је у београдској књижари „Геца Кон“, a поред аутора о књизи су говорили и уредник Борислав Челиковић и рецензент др Срђан Рудић, научни саветник у Историјском институту. Ова монографија, као проширени и за штампу приређени ауторов докторат, представља својеврсну историју српске средњовековне државе (од 1402. године  до 1459), мада истраживање почиње од битке на Марици 1371. године, преко успостављања српске деспотовине 1402. године, па до њене пропасти, падом Смедерева 1459. године, с погледом из унутрашње перспективе.

На врху друштвене лествице свих средњовековних држава налазио се слој чије су основне дужности биле ратовање и обављање управних функција. Заузврат је располагао правима и богатством, чиме се издизао изнад осталих категорија становништва. За њега се у српској средњовековној држави усталио назив – властела. Централна обавеза властеле било је вршење војне службе. Синтагма за наслов монографије „коњ добри и оружје” потиче из 48. члана Душановог законика. Бојни коњ и оружје били су симбол достојанства и угледа и војне функције коју је ратник имао. У истом члану Законика наводи се да су након смрти властелина коњ и оружје имали припасти владару, што је представљало знак вазалне потчињености.

Срђан Рудић истакао је да су се проучавањем српске властеле бавили многи наши угледни историчари, попут Стојана Новаковића, који су се фокусирали на одређене теме или биографије појединих личности и породица, али да је ово дело др Милоша Ивановића велика синтеза проучавања властеле и друштва у 15. веку. Оно на шта је др Рудић посебно указао јесте и пионирски покушај аутора да дефинише психолошки портрет српске властеле у доба деспотовине, која је била обузета песимистичким мислима о будућности, подизала је задужбине, а истовремено се духовно окретала православној традицији, тежећи томе да живот оконча монашки, на Светој гори. Међутим, ова студија показује и то да су поједини властелини изабрали другачији пут, окрећући се Угарској, док су заједно са припадницима породице Бранковић, били носиоци српске државности у времену након пропасти деспотовине, „стојећи насупрот онима који су се прилагодили османској власти и добили статус спахија”. Многи су у Угарску пребегли са османске територије. С пропадањем средњовековне Угарске нестајала је и српска елита.

Милош Ивановић објаснио је да је једну од особености овог раздобља представљала  везаност властеле уз владара, који је имао престонице најпре у Београду, а потом у Смедереву, што је допринело јачању моћи Владаревог савета, док је институција Државног сабора губила значај. И странци су били укључени у ред властеле српских деспота, посебно Дубровчани и Грци, у време владавине деспота Ђурђа Бранковића. Такође, по речима др Ивановића, српска властела следила је западне узоре на пољу материјалне културе, купујући тканине из Италије, скупоцени накит и фино израђене предмете за свакодневну употребу. За племство западне Европе везивао је наше властелине и продор витешке културе. Дисконтиунинтет са средњовековним периодом и постојањем елитног слоја друштва озваничен је онда када је првих деценија 19. века формирана српска држава и када је кнез Милош одбио предлоге да успостави племићки слој чији би представници онда добили спахилуке. Тако Вук Караџић није постао „тршићки спахија”. То је онемогућено Сретењским уставом из 1835. године, а потврђено 1838.  четвртим хатишерифом, што је имало последице за даљи друштвени и економски развој.

Милош Ивановић виши је научни сарадник у Историјском институту у Београду. Његова библиографија броји више од 50 научних радова у земљи и иностранству. Монографију „Добри људи у српској средњевековној држави“ објавио је 2017. године у оквиру едиције „Студије”, у издању Историјског института. Један је од аутора монографије „Историја Епархије захумско-херцеговачке и приморске: поводом 800 година утемељења”. Сарађује са Матицом српском поводом израде 6. и 7. тома Српског биографског речника. Члан је Центра за напредне средњевековне студије и Српског комитета за византологију.