Руски рулет у Гази и Подрињу

Власт би да грађане Србије претвори у таоце огољених интереса Запада и сурове мултинационалне компаније, иако председник понавља да копања литијума неће бити две године и да жели да чује глас стручњака. Толико тога је досад рекао у прилог рударењу да мало ко верује гаранцијама које нуди.

Александар Вучић, који се на Уставу и Јеванђељу заклео да ће чувати Србију, морао би сада да понови ту заклетву, а не да с лидерима Немачке или Француске присуствује потписивању меморандума и уговора о експлоатацији „критичних сировина”, што је еуфемизам да би се избегло махање црвеном литијумском крпом.

Читам како је 550.000 Израелаца захтевало да апсолутни приоритет премијера буде прекид ватре у Гази, који би водио ослобађању преживелих јеврејских талаца. Полиција је против демонстраната користила сузавац, водене топове, топовске ударе и хапсила. Синдикат је узвратио организовањем генералног штрајка који је потпуно паралисао земљу.

Бенјамин Нетанјаху наставља да игра руски рулет. Таоци умиру да би његова влада преживела. Пред Израелцима ће морати да положи рачуне. Неће му опростити.

Овде је уместо Хамаса „Рио Тинто”, уместо јеврејских талаца су потенцијални таоци из долине Јадра. Оно што је израелском премијеру „тотална победа” над исламистима, председнику Србије је тријумф економије, „сјајна развојна шанса”. Већински народ је против. Тамо је слоган „Нећемо их заборавити”, овде „Нећете копати”.

Нема Србија 550.000 људи на улицама, нема сузавца, мада хапшења има. Синдикат је довољно расцепкан да би био у стању да поведе генерални штрајк, али грађани Србије имају прилику да попут Јевреја покажу солидарност, да једни друге не издају.

Руски рулет у Србији значи опасно поигравање колективним здрављем народа, његовом земљом и водом. Нико не може да остане равнодушан ако држава напушта своје грађане, ако настави да пркоси већинској вољи. Протагонисти власти једном би за то одговарали јер Србија не жели да умире да би власт преживела.

Зашто се човекова околина ставља на олтар профита чији би лавовски део ионако завршио далеко од ове земље? Литијум није требало да постане пар екселанс политичко питање, али је данас и више од тога. Рударење литијума је питање живота. Тест здравог разума. Неће чланска карта СНС-а никога спасти од општег загађења. Литијум је лакмус који показује растуће неповерење народа у руководство које је сам изабрао. Прети социјални лом.

Жао ми је што смо дуго били равнодушни. Жао ми је што смо поверовали да је одлука о забрани ископавања донета пре две године била искрена и што нисмо одмах препознали да је реч о предизборном трику. Жао ми је што су све институције, укључујући и Врховни суд, тако тоталитарно контролисане да једва да је било неког издвојеног гласа разума који је био против.

Жао ми је што је какво-такво пуњење буџета важније од непоправљивог уништавања човекове околине. Жао ми је што се ко зна који пут показује да РТС није јавни сервис већ пропагандна радионица режима. Жао ми је што на улицама нема више људи и што нису гласнији. Добро је што су еколошки активисти мудро од опозиције тражили да се не меша како власти не би добиле аргумент о „политизацији”.

Председник је у Подрињу отишао у народ. Кад је био у Малом Зворнику деловао је смркнуто, а онда се испоставило, захваљујући том народу, да се све претворило у молебан за испуњавање жеља које нису имале никакве везе с литијумом. Све је подсећало на оне трагикомичне јефтине популистичке сеансе у организацији Драгана Марковића Палме: госпођи три хиљаде, господину четири хиљаде.

Зар градови и места по Србији морају да горе да би власт схватила колико су ови протести спонтани? Зар није у стању да чује глас разума сељака под шајкачом, ако већ неће да слуша мишљење Српске академије наука и уметности? Да ли се толико отуђила да и њих сврстава у србомрсце и саботере развоја Србије?

У једном уратку објављеном на овим странама извесни политички филозоф придружује се рентаешалонима оних који питање очувања човекове околине популистички поједностављено и заверенички подмукло покушавају да пребаце у политичку раван. Испаде да мишљење САНУ и није њихово, већ припада опозицији која Србију враћа у „предрационално стање”. Биће да људе из Јадра и не занима литијум, већ само рушење Вучића.

„Прави проблем очигледно није ризик од литијума, него од неутемељене опозиције... далеко већи и с несагледивим последицама по рационалност оног сегмента друштва који верује у вампире у архаичном или у модерном облику...”

Опозиција би хитно требало да се захвали аутору који има тако високо мишљење о њеним потенцијалима. Остали да закључе да им против правих литијумских вампира и не преостаје ништа до бучни протести и мало белог лука.

Ова власт, као и свака пре ње, склопила је уговор с народом да га штити. Уколико то није у стању, уколико се толико обавезала пред лидерима западних држава који желе пун развој сопствених индустрија, или „Рио Тинту”, који није штедео доларе за „правичне надокнаде” својим лобистима, онда нека се повуче и отвори простор онима који ће сачувати здраву Србију. Гладовати нећемо. Ни туговати.

Нема копања! Нема распродаје земље да би се намакли милиони који су од мале користи за покривање милијарди за куповине „рафала” или мегаломански пројекат Експо 2027, а истовремено се тврдило да нема довољно новца за пристојне минималне зараде или плате просветних радника.

Ускраћивање кисеоника „Рио Тинту” значило би да Србија продише, да пије чисту воду и троши храну која потиче с незагађених ораница и пашњака. Не дозволимо да нам литијум то одузме. Његово рударење није развојна шанса, већ осуда на лагано умирање њива, бунара и нас самих.

Нетанјаху се бори да споразума с Хамасом не буде. Вучић се бори да литијумског споразума буде. У оба случаја, то је трагични пораз. У Израелу читају имена талаца који су убијени. У Србији би пратили читуље оних који лагано умиру.