Шабац и Шапчани

Већ век ми породица живи у Шапцу, а осврнуо бих се на два века, да не ширим причу и подсећам на 1521. годину кад је Сулејман Величанствени био у Шапцу, тврђави на Сави. Трговачки битнији био је Дебрц, где је столовао краљ Драгутин, а онда Турци оснивају Баир и трговина се премешта у Шабац. После Карађорђеве буне, Мишар је постао „наш Бородино”, онда Обреновићи ударају печат Шапцу. Јеврем, који сада има и споменик у граду, отвара врата савременим струјањима у Европи. До 1903, кад Обреновићи силазе са сцене, а у преврату губи главу и Драга Луњевица, чији преци имају везе такође с мојим градом. За време Карађорђевића оснива се и фабрика „Зорка”, која ће ударити печат будућег развоја града.

Занимљиво је да је након посете Шапцу краљ Александар изгубио главу у Марсељу. Тим поводом ове године Дејан Живановић и Небојша Цвејић објавили су књигу „Краљевски дан у Шапцу”, у којој се налазе и ови редови: „Важност града као великог извозног центра употпуњује и чињеница да је био и културно-просветни центар Подриња. Од 1837. године постоји гимназија, од 1847. године библиотека; он је седиште Шабачко-ваљевске епархије и Духовног суда. Повољан геостратешки положај узимао је данак током ратова. Ратне операције узроковале су огромна разарања и велики број жртава. Велики рат однео је трећину популације Подринског округа, што је у поређењу да другим деловима окупиране Србије, највећи забележен мањак становништва. Сам град био је девастиран, опљачкан и остао је без половине предратних житеља... Након 1. децембра 1918. године, положај и статус града промењени су из корена. Граница на Сави померена је на север до Суботице, док је граница на Дрини измештена на запад, чак до Караванки. Просперитетни град на ободу државе постао је место у провинцији, с упропашћеном трговином, производњом, инфраструктуром и с много мање оних који би то поправили и покренули. Обнова и уздизање након Првог светског рата текли су изузетно споро...”

А онда Други светски рат. Педесет наших за рањеног Немца, 100 за убијеног. Напад четника и партизана на Шабац рефлектовао се огромним жртвама. Трчање до Јарка, где се умешношћу др Божина (стигао је из Хајделберга) спасава више хиљада Шапчана. Долазак на власт Тита, који није имао баш неку велику љубав према Шапцу. Зашто – не знам. До фамозне Осме седнице, и обрачуна Слободана Милошевића и Ивана Стамболића, који је 1987. био присутан на прослави 150. годишњице шабачке гимназије. Наравно, опет пацке Шапцу, односно обичном живљу. Као што је 1968. године шабачка „Чивијада” усталасала југословенско јавно мњење, а вероватно постала трн у оку тадашњег лидера, споменутог маршала Тита. Ко данас прочита проскрибоване и склоњене часописе „Чивије” видеће да су то „мале бебе” у односу на оно што се данас пише, и да нема ничега што може да руши државу. Тако је и због приклањања Стамболићу Шабац опет постао „опозиција” Милошевићу. Добра сарадња с властима увек је доносила бенефите становништву у унутрашњости. Као што сваки Шапчанин који је успео и позиционирао се добро у главном граду није донео неки бољитак Шапцу и становништву које је сретао на улицама.

На питање шта је наш проблем, добијао сам одговор: „У Шапцу не трпе успешне људе, у питању је сујета?” Зашто нам сметају људи остварени у својим областима? Има ту нешто „болесно”. Докле ћемо да обезвређујемо вредне и да их спуштамо на наше висине? Трговачки град који је имао врсне докторе, рендген почетком 20. века, професора Владимира Карића. „Као професор Шабачке полугимназије почео је да ради на географској књижевности. То је само по себи довољан знак велике духовне снаге, кад у једној паланци, у којој нема научних средстава ни научне атмосфере, неко смисли и узме изводити један систематски радни план. И Карић је започео почецима који јасно доказују колико је он био остављен самом себи”, на кога се наслонио Јован Цвијић, аутор редова о свом учитељу. Незаобилазни Лаза К. Лазаревић, не зна се у чему је већи, у медицини или литератури. Стојан Новаковић. Живојин Павловић, Милић од Мачве, Винавер, Оскар Давичо...

Дуже од века постоји фудбалски клуб, али за стогодишњицу није објављена монографија, а о златним олимпијским медаљама рукометаша и врапци на грани све знају. Знао је менталитет Аца Трифуновић, па је за живота објавио „Шабачка Металопластика у рукомету 1970–1990 – Мојих 30 година у спорту”. Шабачки „Глас Подриња”, осим дечијег додатка који је приређивао Драгиша Пењин, никад није имао Културни додатак. Шабац нема антологију писаца, часопис где би објављивали рукописе, нити званичног издавача. Нема ни удружење завичајних писаца, ни праву галерију. Зашто?

Јован Рукавина,
Шабац