Похвала Песници

Овог јуна с изненађујуће великом медијском пажњом дочекана је четрдесетогодишњица студентске побуне на Београдском универзитету, а посебно уочљив био је напор неколико телевизија да чувену „шездесетосму” представе гледаоцима аналитички, у покушају да се објективно објасне побуде, смисао, узроци и последице ове младалачке револуције која је протресла систем. Потребна је, вероватно, била вишедеценијска дистанца за овакав темељитији приступ догађајима и за продор оног што се воли називати истраживачким новинарством као пожељном одликом сваке ТВ куће која држи до свог угледа.

Једна деценија изгледа није довољна да би се слично пришло јубилеју „Отпора”. У управо навршена два века високог школства у Србији, „Отпор” је најмлађи и засад последњи студентски покрет који је интелектуални подмладак директно укључио у политику, с непосредним утицајем на одлуке судбоносне за националну заједницу. Подсећања на такво деловање, уприличена ових новембарских дана, ослонила су се махом на исповести и коментаре „отпораша”, што је неопходан, али не и довољан начин да се прикажу збивања с краја деведесетих.

 То не значи да за јубилеј „Отпору” није званично одато признање, слава и хвала – осниваче је примио председник Републике, отворена је изложба у Скупштини града... и све то хроничарски је бележено на малим екранима. А телевизије Б92 и Студио Б приредили су и посебне емисије овим поводом. Но, занимљиво је шта су поменуте станице употребиле као уводни предложак за разговор у студију.

 Телевизијска станица Б92 емитовала је једносатни документарац стране продукције под називом „Пад диктатора”. Без обзира на вредност ове рекапитулације, рађене у добро познатом маниру англосаксонског документаризма, чудно је да се Телевизија Б92 досад није подухватила нечег сличног. С једне стране, ова ТВ амбициозно се посветила преиспитивању ближе прошлости и проблематизовању свих сегмената ондашње политичке праксе – у циклусима типа „Инсајдер”, „Реакција” и сличним. С друге стране, оријентација и акције „Отпора” несумњиво су од почетка биле блиске програмском профилу ове медијске куће.

Студио Б приказао је пропагандни филм у производњи самог „Отпора”, неку врсту развијеног рекламног спота у којем се демонстрира како су коришћени симболи, графити, леци, пароле и остала средства којима је маштовито и систематично стваран популарни бренд „песнице”. Била је то слика „Отпора” о себи самом, па ће Студио Б вероватно сачекати неку нову прилику да посегне за сопственим видео-архивом, новинарима, документаристима... који ће независно представити феномен „Отпора”.

Можда ће тема бити изазовна за још неке ауторе, с обзиром на то да прича има неразјашњених а интригантних детаља – о финансијској подршци из (западног) иностранства, о извозу методе „ненасилног отпора” у (источно) иностранство.

Интересантно би било видети и то има ли бивших „отпораша” спремних да покажу песницу садашњој демократској власти – јер није лош онај рефрен који су својевремено срочили комунисти: „И сад ако треба, до сунца до неба, високо ми стискамо пест!”