Стада и успомена овде никада није мањкало

Билећа – „Овде ти је, са својом војском и слугама, владао неки хоџа. Имао је осам синова. Све је било његово. И куће из којих су отерани моји преци Вуковићи, и њихова имања, и стока, и ... А онда, тамо негде седамдесетих година седамнаестог века, у село дођоше Бајо Пивљанин и један од истераних Вуковића. Потукоше Турке до ногу. Отераше их горе у Корита код побратима им Диздаревића. Хоџе никада после није било у селу, али је то село по њему добило име које је остало све до данас. Али нека. Само нека им се замео траг у Хоџићима”, прича старина Обрен Вуковић.

Увучени у сивило херцеговачког крша, уз пут који од Гацка води према Билећи, свили се Хоџићи, родно село и прапостојбина братства Вуковића, по многима, утемељивача Херцеговине. Данас је у Хоџићима мање од стотину душа. Камене куће, градине, гробови причају о биткама и војевању. Подсећају на хиљаде погинулих јунака и невино страдалог народа. Веле да је за хиљаду година, овде изгинуло више од сто хиљада душа. Све у међусобним ратовима краљевина и царевина, система и државних уређења.

– У мојим Хоџићима вековима се живело од оног што би се узело од накупаца и великих каравана трговаца, али и од оних других који су, на размеђи увек неких нових држава, царевина и краљевина, чували њихове границе не дајући ником да их угрози. Славу Херцеговине и родног краја проносили су и бан Баруша и Влатко Вуковић и Срђа Злопоглеђа, али и многи други знани и незнани јунаци, стамени попут крша са кога су увек откидали капи и мрвице које су им живот значиле. У Хоџићима стада и успомена никада није мањкало. Чини се да једно без другог никада није могло, прича о коренима и дедовини Радован Вуковић.

Двадесетих година прошлог века овде је отворена прва школа. И то на Коритима. Кажу прва и у овом делу Херцеговине. Школу су морали похађати и аге и кнезови и свако ко се хтео описменити.

– Без школе се ни тада није могао добити посао ни поштара ни порезника. А то је било најтраженије и најуносније. Све до отварања ове школе једини писмени људи у крају били су попови и њихови ђакони, наставља Вуковић и додаје да је касније Аустроуграска отворила школу и на Мекој груди. У њој су се учили и „турски и црквено-словенски језик, а писала и ћирилица и латиница”.

Причати о прошлим временима значило би подсетити се усташког дивљања и злочина на Корићкој јами у коју је, у јуну 1941. бачено сто четрдесет сељана.

– Рекли су им да их неће дирати. Наводно су сељане требали упознати како да се понашају у злу времену. Али, одвели су их прво у Соколски дом. Ту су их повезали жицом, а потом одвели на Корићку јаму. Све су их побили и бацили у јаму, прича Обрен.

Прича Обрен и о „швапском пуковнику Шулеру” који је, 1914. „у великом боју у Хоџићима изгубио пет хиљада војника”. Том Шулеру његови су подигли споменик али је порушен четрдесетих година прошлог века. Прича старина и о два казана новца која су, каже легенда, била закопана у једној вали у центру Хоџића. Један је био „пун жутог, а други белог новца”. Вуковићи су годинама покушавали доћи до њих. Када су једном приликом решили да то ураде, скинули су слој земље и дошли до плоче. Њу нико није смео покренути пошто се причало да ће „умрети свако онај ко то уради”. Уз све то „са оближњег узвишења припретила је својим гакањем и нека велика птица после чега је настала и страшна олуја”.

У Хоџићима се прича и о попу Радослову из племена Вуковића. Волео је књиге. Хтео је по сваку цену први да научи читати. И то брзо. Зато га и прозваше Радослов. Када је Радослов изучио школе народ му подиже цркву у Трновом долу на Мекој груди. У њој је „својом руком причести војску војводе Влатка Вуковића пред њихов одлазак на Косово”.

– И поп Радослов је са Влатком отишао у бој против Турака. Веле да је у једном тренутку проклео Турке када су кренули у први јуриш на Влаткове јунаке. Многе од њих стигла је његова клетва. Сви су изгинули. Међу њима је био и Муратов син Јакуп. Чим је престао да куне, Турци навалише. Побише многе Влаткове војнике. Погину и поп Радослов, а Влатко оста без руке, рече на крају Обрен Вуковић.