Тршка црква, симбол Хомоља

Пространо Хомоље, планинско, равничарско, долинско и котлинско, један је од географски и антропогеографски најинтересантнијих делова Србије. Високе шумовите планине, плодна равница, долине и котлине с мањим и већим насељима и гостољубивим становништвом, традиционалним и савременим манифестацијама, чине простор несвакидашњим. Извори и реке, пећине и јака врела, сакрални објекти, дуга традиција насељености и посвећености цркви и вери, и данас привлаче пажњу геолога, хидролога, географа, историчара, етнолога, историчара уметности, музиколога и фолклориста.

Лако уочљива и приступачна, многима се већ на први поглед допада Тршка црква, по неколико особености, посебно по вишевековном постојању, препознатљив сакрални објекат. Назив је добила по насељу Трг, које је у прошлости било познато по развијеној трговини. Роба и људи стизали су у Трг с различитих страна. Тршка црква се налази у близини данашњих сеоских насеља Суви До, Вуковац и Милутовац, поред пута који спаја Крепољин са Жагубицом. Од Жагубице је, у правцу запада удаљена пет километара. Из наведених места, као и из Петровца на Млави и Пожаревца, до цркве се аутомобилом стиже за само неколико минута, односно, за мање од једног сата вожње. Није много удаљена ни од манастира Горњак, бање Ждрело, врела Млаве, Крупајског врела, Петровца на Млави и Пожаревца, те је добро посећена, посебно викендом и за време верских празника.

Тршка црква је сакрална грађевина, сазидана од бигра (сиге) и пешчара с оближњих мајдана, код села Сиге. Градитељски припада објектима рашке школе сакралног средњовековног градитељства. До 1430. године била је посвећена Светом Николи. Данас је Тршка црква посвећена Рођењу Пресвете Богородице. Изнад централног дела храма диже се купола која је, као и остали део цркве, покривена лимом. Године 1951. Тршка црква је добила статус споменика културе, да би 1979. године била проглашена спомеником културе од великог значаја.

Потиче из раног средњег века. Најстарији је сакрални објекат у Браничевском округу и својеврстан симбол Хомоља. Дугачка је 24 метра, широка седам метара и има кубе високо 15 метара. Према народном веровању, забележеном 1734. године, потиче из 1274. године, али се не зна када је, како и колико пута страдала. Обновљена је 1796. године. Иза тога је пробијен зид између централног дела храма (наос) и припрате. Додатни радови изведени су 1860. године, кад је дозидана спољна припрата. За обнову цркве заслужан је трговац Ламбра Ђорђевић, који је сахрањен у црквеном дворишту. Рестаурацијом од 1980. до 1990. године, храму је враћен некадашњи изглед. Запис о некадашњим радовима и данас се види на северном зиду цркве. Исписан је сликовитим словима. Истраживачи су у цркви пронашли људске кости, што указује на то да је реч о својеврсном маузолеју.

Црква је једнобродна грађевина с наосом који има три травеја. Истиче се полукружном апсидом на источном делу и припратом на западној страни. Иконостас потиче из 1811. године. Изнад наоса је постојала елипсаста купола са шестостраним тамбуром. Приликом каснијих радова, уместо првобитне, саграђена је нова купола, карактеристична за објекте рашке школе. Сматра се репрезентативним примером рашке градитељске школе, иако је доста удаљена од изворних објеката те врсте у сливу реке Ибар, језгру некадашње српске државе са седиштем у Расу. Над каменим порталом, препознатљивим по плитком барељефу са зооморфним и флоралним елементима, налазе се остаци у камену исклесаних крилатих грифона, митских фигура које имају тело лава и главу орла. По неким елементима личе на оне из Студенице и Дечана. Изнад грифона је представа двоглавог орла. На спољним зидовима цркве, у лако обрадивом бигру, урезана је једна кружница, а постоји и стилизована фигура јелена високо подигнутих рогова.

Посебну знаменитост чини стабло винове лозе које избија из темеља олтарске апсиде, за које се сматра да је донето с Хиландара. Храм је озвучен и отворен током целог дана, свих дана у години. Духовна музика испуњава простор и икону Богородице која се налази поред олтара на посебан начин чини привлачнијом и тајанственијом. Дрвени звоник налази се наспрам главног улаза. Конаци су сазидани 1953, односно 1973. године. Висока стабла, травом обрасло двориште, клупе за одмор посетилаца и помоћне просторије чине комплекс овог мушког манастира.

Стеван М. Станковић,
Београд