Од Београда до Израела

Рођена сам у Београду пре 56 година. Живели смо скромно у малој кући са двориштем. Клозет је био напољу. Чесма са водом која је мрзла зими била је у дворишту. У дворишту смо имали трешњу, вишњу, шљиву, дуњу. Бели и плави јоргован, велики бор, баштицу са цвећем са једне стране – а са друге стране, стазе баштицу са поврћем.

Моје сећање: школа до трећег разреда, пионирски камп на лето са школом. Годишњи систематски прегледи у школи и препорука где да ме родитељи воде на летовање. За мене су увек препоручивали шуму. Ишли смо у Врњачку и Соко Бању и шетали се по шумама у околини. Сећам се да смо били доста слободна деца, ја и моје комшије. Нисмо имали играчке или неки други луксуз, али смо били заузети разним играма – мозак је стално радио и није било досадно. Играли смо се по вртићу, у шумици, јурили смо за лептирима, пели смо се по дрвећу... Зими бисмо проводили већи део дана играјући се у снегу. Скоро свуда смо ишли пешке – и то не само у ближој околини већ километрима! Каква разлика између онога како смо ми живели и шта захтевају данашња деца! Сећам се комшија, родбине и топлине људи. Нико није трчао за новцем у нашем кругу друштва. Живело се скромно али нисмо осећали да нам нешто фали. Данас би се то вероватно звало „сиромашни“.

О годинама које су уследиле пишем укратко јер не би стало све у једну причу. У једном од коменатара на овој рубрици сам прочитала да је неко написао: "Људи из два разлога одлазе у иностранство. Прво из материјалних разлога а друго што морају." Али, постоји и трећи разлог: дете које није пунолетно и које је одведено у иностранство без питања.

Моји родитељи су из религиозних разлога, решили да оду из Југославије. Иако нисмо Јевреји, жеља им је била да иду у Израел одакле је потекла читава Јудео-Хришћанска вера. Нисмо добили пасоше (то су 1958 -1960. године) па су моји решили да побегну из Југе кроз Италију. Због тога смо се одселили у Словенију близу италијанске границе. У почетку смо живели на брду близу Копра са само још неколико породица у околини. Природна дивота!! Једино што ми је остало у памћењу од Словеније – то је њена ДИВНА природа. Тата и ја смо добили дозволу да идемо у Италију и да се враћамо тај исти дан, мама није добила. Нашли су водича који ју је пребацио у Италију тог дана кад смо тата и ја отпешачили преко границе да се никад више не вратимо (1961). Били смо у логорима за избеглице из разних дрзава: у Трсту 6 недеља, у Капуа Казерти 6 месеци, у Латини 2 недеље, а између тога смо успели да одемо и до Помпеје, Напуља, Рима и Ватикана (као прави туристи!) ... онда смо кренули за Америку (1962.) јер Израел није давао имигрантске визе онима који нису Јевреји.

Живели смо 6 година у Акрону, држава Охајо. Школа је била баш супер – 8 сати дневно, учило се све могуће, учитељи су се поштовали, свет ми се отворио кроз читање бројних књига. Живели смо солидно, људи су били доста хладни, чак и „стари“ исељеници из Југославије који су већ били „већи Американци од Американаца“!. Ту смо добили држављанство и онда поново покушали да идемо у Израел.

Имала сам 16 година кад сам сишла са авиона на аеродрому Тел-Авив и помислила "Једва једном да стигнем где би могла да засадим моје корене". Израел: Сунце, море, топли, једноставни и љубазни народ што само жели мир после стотина година бура...Знам да се неки неће сложити самном, али ја живим у Израелу и могу да искрено кажем да „обични“ људи заиста само желе мир и слободу од терористичких напада, ратова, нормалне односе са "комшијама".

То не значи да нисмо ми сви "мали" људи, на целом свету пиони у рукама владара. Израел је почео да цвета после скоро 2.000 година. Ту сам наставила школовање, прешла у јудаизам да бих добила држављанство. Да бих могла да живим без проблема као и остали држављани, ишла сам у војску (овде девојке обавезно идо у војску 18 месеци). После тога удаја, деца, посао, борба са свакодневним животом као и свуда...

Деца и унучаћи су пригрлили нову веру (нисам их ја то учила, већ школа и друштво), док сам ја опет са друге стране пронашла хришћанство у земљи Библије. Осим пар речи, деца не говоре Српски. И ја већ скоро да немам са киме да говорим на свом језику. 

Како ме је вукла веома јака жеља за Београдом, посетила сам свој град и родбину 1995. године, уживајући у томе да чујем на улици Српски свуда наоколо после 35 година. Уживала сам у земљи која ме је отхранила у детињству али ипак сам се осећала као туђа – да баш и не припадам више тамо.  

На крају: свако место на коме сам живела је директно утицало на мене. Свугде има и добра и зла и свугде човек мора да се бори за бољи живот и за своју децу. И дошла сам до закључка да човек треба да буде искрен, љубазан и поштен према свима, где год живео.

Од Србје имам дивне успомене на детињство и ћирилицу. У мом срцу ће увек постојати посебно, топло место за Србију, па ето морам рећи и да на пример уживам у серији "Село гори а баба се чешља" и једва чекам њен наставак...

Носталгију за Америком уопште немам, али од ње сам ипак добила широко образовање, жељу за знањем и љубав према читању књига.

Од Израела сам добила велику жељу за животом и миром и научила како да преживим скоро сваку ситуацију. Живот је овде веома динамичан и прогресиван и за протеклих 40 година земља се развила, у свему, неевроватном брзином, као нигде у свету. .

Имам три држављанства – али не осећам се да припадам ни једној од њих. Кад сам била млађа, нисам знала шта бих изабрала да будем: Српкиња, Американка, Израелка. Не осецам се бас тако строго ни једна од ових.

Данас знам да сам где год ишла или живела, ја сам Божије дете. Бог нам је дао целу земаљску куглу да уживамо у њој. Могу искрено рећи да бих се снашла ма где живела јер се осећам као држављанка целог света.